Španska triologija
(I)
Od onog oblaka, gle: oblaka
što tako divlje prekriva sad zvezdu
do maločas još sjajnu - (i od mene),
od onih brežuljaka, koje sada
ogrću noć i vetar - (i od mene),
od ono reke u dolini, koja
procepljenoga nebeskog proplanka
odblesak svetli hvata - (i od mene);
od mene i od svega toga, bože,
jedan jedini da načiniš predmet:
od mene i od osećanja stada
kad, zatvoreno u tor, svojim dahom
prima u sebe golemo i tamno
gubljenje sveta - od mene i od svake
svetiljke usred mraka mnogih kuća,
bože: da jedan predmet načiniš;
od tuđinaca, jer ja ne znam, bože,
nijednog, i od
mene, i od mene
da jedan isti predmet načiniš;
od onih koji spavaju, od stranih
ljudi u domu staračkom, što važno
kašlju u svojim posteljama, i od
pospane dece na grudima tuđim,
od mnogih bića nejasnih, i opet
od mene, ni od čega drugog osim
mene i svega onoga što ja
ne poznajem, da predmet načiniš,
o bože bože bože, jedan predmet,
zemaljsko-svetski kao meteor,
koji u svojoj težini sažima
jedino leta zbir, i nije težak
ni od čeg drugog osim od prispeća.
(II)
Zašto je neko primoran da pođe
i da na sebe teret stranih stvari
uzima, k'o što kakav nosač diže
od jedne tezge ka drugoj kotaricu,
a kad mu tuđe napune je ruke
on natovaren kreće, ne mogući
da pita: bože, čemu gozba ta?
Zašto je neko primoran da stoji
k'o pastir, tol'ko izložen obilju
strujanja opšteg, i toliko predan
prostoru ovom punom zbivanja,
da bi se sva sudbina njegova
ostvarila i onda kada ne bi
činio ništa drugo, do ovako
oslonjen bio na drvo u polju?
A ipak nema u svom pregolemom
pogledu tihu blagost stada. Nema
ništa do svetu, u svakom dizanju
očiju svet, i svet u svakome
svijanju glave. Što je drugih ljudi
svojina draga, to k'o muzika
negostoljubivo i slepo njemu
prodire u krv da se preobrazi.
Evo, on noću ustaje, i zov
daleke ptice već se oglašava
sred samog bića njegovog, i on se
oseća smelim, jer čitave zvezde
u svoje lice prima, teško - o,
nimalo nalik na nekog što ovu
noć svojoj dragoj pripravlja, i nju
proosećanim nebesima mazi.
(III)
Samo da se, kad opet gradova tišma
i zamršeno klupče buke, i zbrkan
vozila splet me obujme, usamljenoga,
samo da se, sred zahuktale gužve
spomenem neba i zemljaste ivice brega
kojom se stado vraćalo iz daleka.
Kamenita nek duša mi bude,
i nek se i meni svakodnevni pastirov
posao učini moguć: kako hoda,
opaljen, kako odmerenim hicem kamena
obrubljuje stado onde gde se iskrzalo.
On sporo i teško korača, zamišljenog tela,
ali kad stoji veličanstven je. Još bi
mogao neki bog da u priliku ovu
potajno uđe, i da se pri tom ne smanji.
On naizmenično zastaje i kreće, kao dan,
a senke oblaka
prolaze kroza nj, kao da prostor
lagano misli za njega.
On za vas može biti
ko mu drago. K'o lelujav noćni plamičak
u plašt fenjera, tako u njega ulazim ja.
Svetlost se jedna smiruje. Smrt
čistije neka se snađe.
Нема коментара:
Постави коментар