(Govor prilikom dodeljivanja nagrade „Georg
Bihner“ u Darmštatu, 22.10.1960.)
Gospođe i gospodo!
Umetnost, to je, kao
što se sećate, marionetsko, jampski petosložno biće i - ova odobina je i
mitološki zasvedočena ukazivanjem na Pigmaliona i njegovo stvorenje - biće bez
dece.
U tom obliku ona čini
predmet razgovora koji je vođen u jednoj sobi, dakle ne u Konsjeržeriji,
pariskom istražnom zatvoru, razgovora koji bi, kako osećamo, mogao biti
beskonačno nastavljan kad se ništa ne bi isprečilo.
Nešto se isprečuje.
Umetnost opet dolazi.
Vraća se u jednom drugom delu Georga Bihnera, u „Vojceku“, među drugim,
bezimenim ljudima i - ako smem da u tom pravcu primenim jednu reč Morica
Hajmana, skovanu za „Dantonovu smrt“ - pod još „bleđom olujnom svetlošću“. Ista
ta umetnost se, i u obom sasvim drugom vremenu, ponovo pojavljuje, a naglas je
izvikuje jedan vašarski prodavac; ona se više ne odnosi, kao prilikom pomenutog
razgovora, na „užareni“, „bučni“ i „blistavi“ stvoreni svet, nego pored
kreature i „ništavila“ koje ova kreatura „poseduje“, - umetnost se ovog puta
javlja u majmunskom obliku, ali to je ista ona umetnost, odmah smo je
prepoznali po „kaputu i čakširama“.
Ona - umetnost -
dolazi k nama i u trećem Bihnerovom delu, u „Leonsu i Leni“; vreme i
osvetljenje se ovde ne mogu prepoznati, jer mi se nalazimo „na bekstvu u raj“, „svi
časovnici i kalendari“ treba uskoro da budu „razbijeni“, odnosno „zabranjeni“,
- ali neposredno pre toga prikazuju nam se još „dve ličnosti oba pola“,
pristigla su „dva svetski čuvena automata“, a jedan čovek, koji o sebi
obznanjuje da je on „možda treći i znamenitiji od njih dvoje“, „čegrtavim tonom“
zahteva od nas da se divimo onome što nam je pred očima: „Ništa osim umetnosti
i mehanizma, ništa osim kartona i časovničkih opruga!“
Umetnost se ovde
pojavljuje s većom pratnjom nego dotle, ali, i to pada u oči, ona je među
svojima, to je ista ona umetnost: umetnost koju već poznajemo. - Valerio, to je
samo drugo ime za izvikivača.
Umetnost, gospođe i
gospodo, sa svime što joj pripada i što će još pridoći, jeste i problem, i to,
kao što vidimo, sposoban za preobraženja, žilav i dugotrajan, hoću reći: večan.
To je problem koji jednom smrtniku, Kamiju, i jednom čoveku koji se može
razumeti samo polazeći od njegove smrti, Dantonu, dozvoljava da niže reči i
reči. Lako je govoriti o umetnosti.
Ali kad se govori o
umetnosti, uvek ima i nekoga koji je prisutan i... koji ne sluša kako treba.
Tačnije: nekoga koji
sluša i osluškuje i gleda... a onda ne zna o čemu je bila reč. Ali koji čuje
govornika, koji ga „vidi kako govori“, koji je primio u sebe jezik i oblik, a
istovremeno i - ko bi ovde, na području ovog dela, mogao sumnjati u to? -
istovremeno i disanje, to jest pravac i sudbinu.
To je, vi to odavno
znate, ona vam svake nove godine dolazi i tako je često i jedva netačno tako
često citiraju - to je Lisila.
I ovde, gde se sve
primiče kraju, u dugim trenutcima kada Kamij - ne, ne on, ne on sam, nego jedan
dovezen zajedno sa njim -, pošto ovaj Kamij teatralno - gotovo bismo rekli
jampski - umire jednom smrću koju tek posle dve scene, polazeći od jedne tuđe -
njemu tako bliske reči, možemo osećati kao njegovu, kad oko Kamija patos i
sentencije potvrđuju trijumf „lutke“ i „žice“, upravo tad se još jednom
pojavljuje Lisisla, slepa za umetnost, ista ona Lisila za koju je jezik nešto
vezano za ličnost i opažljivo, pojavljuje se sa svojim iznenadnim uzvikom „Živeo
kralj!“.
Posle svih reči
izrečenih na tribini (to je gubilište) - kakva reč!
To je protivreč, to
je reč koja raskida „žicu“, reč koja se više ne savija pred „ugaonim kamenovima
i paradnim paripima istorije“, to je reč slobode. To je korak.
Zacelo, to zvuči - i
to možda nije slučajno s obzirom na ono što se sada, dakle danas usuđujem da o
tome kažem - to zvuči kao izjava u prilog „ancien régime“-u.
Ali ovde se -
dozvolite jednom čoveku koji je odrastao
i sa spisima Petra Kropotkina i Gustava Landauera da to izričito istakne
- ovde se ne klanja monarhiji i ne klanja se jučerašnjici koju treba
konzervisati. Ovde se odaje priznanje veličanstvu apsurda koje svedoči o
prisutnoj čovečnosti.
To, gospođe i
gospodo, nema neko jednom zauvek utvrđeno ime, ali verujem da je to...
književnost.
„ - ah, umetnost!“
Kao što vidite, i dalje ostajem pri ovoj Kamijevoj reči.
Mogućno je, potpuno
sam svestan toga, ovu reči čitati i ovako i onako, mogućno je stavljati
različite akcente: akut današnjice, gravis istorije - pa i književne istorije
-, cirkumfleks - znak za duženje - večnosti.
Ja stavljam - ne
ostaje mi nikakav drugi izbor -, stavljam akut.
Umetnost - „ah,
umetnost“: ona, pored svoje sposobnosti da se preobražava, poseduje i dar
sveprisutnosti - : ona se može pronaći u „Lencu“, a i tu - dozvoljavam sebi da
to naglasim -, kao i u „Dantonovoj smrti“, kao epizoda.
„Za obedom je Lenc
opet bio lepo raspoložen: govorilo se o književnosti, bio je na svom
području...“
„ ...Osećanje da u
onom što je stvoreno ima života prevazilazi oboje i jedino je merilo u stvarima
umetnosti...“
Ovde sam izvukao samo
dve rečenice, moja loša savest u odnosu na gravis zabranjuje mi da Vas odmah
upozorim na to, - ovo mesto ima, pre svega drugog, književnoistorijski značaj,
treba znate da se ono pročita zajedno s već navedenim razgovorom u „Dantonovoj
smrti“, tu Bihnerova estetička koncepcija nalazi svoj izraz, polazeći odavde
dospevamo, napuštajući Bihnerov fragment o Lencu, do Rajnholda Lenca, autora „Primedaba
o pozorištu“, a preko njega, dakle preko istorijskog Lenca, dalje natrag do
Mersijeovog „Elargissez l'Art“ [“Proširite umetnost”]; ovo mesto otvara pogled
u daljinu, tu je anticipiran naturalizam, anticipiran Gerhart Hauptman, tu se
mogu tražiti i naći i socijalni i politički koreni Bihnerovog dela.
Gospođe i gospodo,
umiruje mi savest, doduše, iako samo prolazno, što to nisam ostavio nepomenuto,
ali vam istovremeno pokazuje, i time mi ponovo uznemiruje savest, - pokazuje
vam da se ne mogu otrgnuti od nečega što mi se čini da je povezano sa
umetnošću.
Ja to tražim ovde, u “Lencu”,
- dozvoljavam sebi da vam ukažem na to.
Lenc, dakle Bihner,
ima - “ah, umetnost” - veoma prezirive reči za “idealizam” i njegove “drvene
lutke”. On im suprotstavlja, i tu sad dolaze nezaboravni redovi o “životu onog
najnižeg”, o “drhtajima”, “nagoveštajima”, o “sasvim tananoj, jedva primetnoj
igri izraza na licu” - on im suprotstavlja ono što je prirodno i svojstveno
stvorenom biću. I to shvatanje umetnosti on sad ilustruje jednim doživljajem:
“Dok sam se juče
penjao po obronku uz dlinu, video sam dve devojke kako sede na steni: jedna je
podvezivala kosu, a druga joj je pomagala; zlatna kosa joj je visila, imala je
ozbiljno bledo lice, a ipak tako mlada, i nosila crnu haljinu, dok se druga
tako brižno starala oko nje. Najlepše, najdirljivije slike staronemačke škole
jedva omogućuju neku slutnju o tome. Ponekad poželimo da smo glava Meduze, kako
bismo mogli da ovakvu grupu pretvorimo u kamen, pa da dozovemo ljude.”
Gospođe i gospodo,
obratite pažnju, molim vas: “Poželimo da smo Meduzina glava” da bismo… ono što
je prirodno shvatili pomoću umetnosti kao ono što je prirodno”
Ovde se, istina,
kaže: mi poželimo, a ne: ja poželim.
To je izlaženje iz
ljudskog bića, zapućivanje u jednu oblast okrenutu ka ljudskome biću i strašnu
- istu onu oblast u kojoj kao da su kod kuće i majmunska prilika, automati i
time… ah, i umetnost.
Ovako ne govori
istorijski Lenc, ovako govori Bihnerov, tu smo čuli Bihnerov glas: umetnost i
ovde za njega krije nešto stravično.
Gospođe i gospodo,
stavio sam akut: neću vas, kao ni sebe samog, obmanjivati da sam sa ovim
pitanjem o umetnosti i o književnosti - pitanjem između ostalih pitanja - morao
iz sopstvenih pobuda, mada ne i slobodnih, morao poći ka Bihneru da bih
razmotrio njegovo.
Ali Vi svakako
vidite: čim se pojavi umetnost, ne može se prečuti Valeriov “čegrtavi ton”.
To su, nema sumnje -
Bihnerov glas me nagoni na ovu pretpostavku - stare i najstarije stravičnosti.
Što danas sa takvom upornošću ostajem pri njima, razlog je zacelo u vazduhu - u
vazduhu koji moramo da dišemo.
Zar nema - tako sad
moram zapitati -, zar kod Georga Bihnera, pesnika ljudskog stvorenja, nema
izvesnog, možda tek poluglasnog, možda tek upola svesnog, ali zato ne manje
radikalnog - ili upravo zato u najsuštinskijem smislu radikalnog stavljanja
umetnosti pod pitanje, stavljanja pod pitanje iz ovoga pravca? Stavljanja pod
pitanje ka kojem se sva današnja književnost mora vratiti ako hoće da i dalje
pita? Drugim rečim, koje ponešto preskaču: Smemo li, kao što se danas na mnogo
mesta dešava, polaziti od umetnosti kao od nečega prethodno datog, nečega što
se bezuslovno mora pretpostaviti, treba li, da to sasvim konkretno izrazim, da
pre svega - recimo - Malarmea domislimo do kraja?
Isprednjačio sam,
krenuo dalje no što treba - ne dovoljno daleko, znam - vraćam se Bihnerovom “Lencu”,
dakle onom - epizodnom - razgovoru koji je vođen “za obedom” i tokom kojeg je
Lenc bio “lepo raspoložen”.
Lence je dugo
govorio, “čas osmehujući se, čas ozbiljno”. I onda, nokon što je razgovor
završen, kaže se o njemu, dakle o čoveku zabavljenom pitanjima umetnosti, ali
istovremeno i o umetniku Lencu. “Potpuno je zaboravio sebe.”
Mislim na Lisilu
čitajući: čitam: On, on sam.
Ko ima umetnost pred
očima i u glabi, taj je - ovde sam kod pripovetke o Lencu, taj je
samozaboravan. Umetnost stvara daljinu u odnosu na naše Ja. Umetnost ovde
zahteva određenu distancu u određenom pravcu, zahteva određen put.
A književnost?
Književnost, koja svakako treba da ide putem umetnosti? Onda bi ovde zaista bio
dat put ka Meduzinoj glavi i automatu!
Ne tražim sada
nikakav izlaz, samo dalje pitam, u istom pravcu i, kako verujem, u pravcu koji je dat fragmentom o Lencu. Možda
- pitam samo -, možda književnost, kao i umetnost, sa samozaboravnim Ja kreće
ka onome što je stravično i tuđe, i sebe - ali gde? ali na kojem mestu? ali
čime? ali kao šta? - ponovo oslobađa?
Onda bi umetnost bila
put koji treba da prevali književnost - ni manje ni više.
Znam, postoje drugi,
kraći putevi. Ali nas i književnost ponekad pretiče. La poésie, elle aussi,
brule nos etapes. [Poezija takođe sažiže ono što za dan pređemo.]
Napuštam
samozaboravnog čoveka, čoveka zabavljenog umetnošću, umetnika. Kod Lisile sam
verovao da se susrećem sa književnošću, a Lisila vidi jezik kao oblik i pravac
i disanje -: ja i ovde, u ovom Bihnerovom delu, tražim isto to, tražim samoga
Lenca, tražim ga - kao ličnost, tražim njegov like: radi mesta književnosti,
radi oslobađanja, radi koraka.
Bihnerov Lenc,
gospođe i gospodo, ostao je fragment. Treba li, da bismo saznali koji je pravac
imao ovaj život, da potražimo istorijskog Lenca?
“Život je za njega
predstavljao nužan teret. - Tako je on i dalje živeo…” Ovde se pripovetka
prekida.
Ali književnost
pokušava, kao i Lisila, da lik vidi u njegovom pravcu, književnost hita
unapred. Mi znamo u kom pravcu ono
živi, kako živi idući u tom pravcu.
“Smrt” tako čitamo
ojednom delu o Jakobu Mihaelu Rajnholdu Lencu objavljenom 1909. u Lajpcigu -
ono potiče iz pera jednog moskovskog privatnog docenta, M. N. Rozanova -, “smrt
kao spasilac nije dala da se na nju dugo čeka. U noći između 23. i 24. maja
1792. Lenc je pronađen mrtav na jednoj moskovskoj ulici. Sahranjen je o trošku
jednog plemića. Njegovo poslednje počivalište ostalo je nepoznato.”
U takvom pravcu je on živeo.
On; istinski,
Bihnerov Lenc, Bihnerov lik, ličnost koju smo mogli videti na prvoj stranici
pripovetke, Lenc koji je “20. januara išao kroz planinu“, on - ne umetnik i
čovek zabavljen pitanjima umetnosti, on kao određeno Ja.
Da li sada možeda
nalazimo ono mesto gde se nalazila tuđost, mesto na kojem je ličnost mogla da
se oslobodi, kao - otuđeno - Ja? Da li nalazimo takvo mesto, takav korak?
„..samo mu je ponekad
bilo neprijatno što nije mogao hodati dubeći na glavi.“ - To je on, Lenc. To
je, verujem, on, to je on i njegov korak, on i njegovo „Živeo kralj“.
„...samo mu je
ponekad bilo neprijatno što nije mogao hodati dubeći na glavi.“
Ko hoda dubeći na
glavi, gospođe i gospodo, ko hoda dubeći na glavi taj pod sobom ima nebo kao
ponor.
Gospođe i gospodo,
danas je uobičajeno književnosti prebacivati zbog njene „nejasnoće“. -
Dozvolite mi da na ovom mestu najednom - ali zar se ovde nije nešto naglo
otvorilo? -, dozvolite mi da na ovom mestu citiram Paskalove reči, reči koje sam
pre izvesnog vremena pročitao kod Lea Šestova: „Ne nous reprochez pas la manque
de clarté puisque nous en faisons profession!“ [„Ne prebacujte nam zbog nedostatka jasnoće, pošto je
to naša profesija!“] - To
je, verujem, ako ne kongenitalna nejasnoća, a ono ipak nejasnoća koja se
susreta radi pridaje književnosti iz neke - možda na osnovu sopstvene skice
stvorene - daljine ili tuđine.
Ali možda. I to u
istom pravcu, postoji dvojaka tuđina - obe tik jedna uz drugu.
Lenc - to jest Bihner
- Lenc je ovde otišao korak dalje od Lisile. Njegovo „Živeo kralj“ nije više
reč, to je strahovito zanemljivanje, to njemu - a i nama - zaustavlja i dah i
reč.
Književnost: to može
značiti preokret daha. Ko zna, možda književnost prevaljuje taj put - a i put
umetnosti - radi takvog preokreta daha? Možda će joj to poći za rukom, pošto se
čini da se ono što je tuđe, dakle ponor i
Meduzina glava, ponor i automati,
nalaze u istom pravcu, - možda će joj ovde poći za rukom da razlikuje između
tuđeg i tuđeg, možda će se upravo tu skvrčiti Meduzina glava, možda će upravo
tu otkazati automati - tokom ovog jedinstvenog kratkog trenutka? Možda će se
ovde, zajedno sa našim Ja - sa ovde i
na takav način oslobođenim otuđenim
Ja - možda će se ovde osloboditi i nešto drugo?
Možda pesma polazeći
odazle postaje ona sama... pa će moći, na ovaj način lišen umetnosti, slobodan
od umetnosti, da krene i svojim drugim putevima, dakle i putevima umetnosti -
da njima iznova i iznova kreće?
Možda.
Možda se sme reći da
u svakoj pesmi ostaje upisan njen „20. januar“? Možda je ono novo u pesmama
koje se danas pišu upravo to: što se ovde najjasnije pokušava da se čuva spomen
na takve datume?
Ali zar svi mi ne
pišemo polazeći od takvih datuma? I kojim datumima se mi pripisujemo?
Ali pesma govori! Ona
se i dalje spominje svojih datuma, ali - govori. Svakako, uvek govori samo u
svojoj, najsopstvenijoj stvari.
Ali ja mislim - i
teško da će vas sada iznenaditi ova misao -, mislim da u pesmine nade oduvek
spada to da upravo na ovaj način govori i u tuđoj
- ne, sada više ne mogu upotrebiti tu reč -, da upravo na ovaj način govori u stvari nekog drugog - ko zna, možda u
stvari nekog sasvim drugog.
Ovo „ko zna“, do
kojeg sad vidim da sam dospeo, jeste jedino što starim nadama polazeći od sebe
mogu dodati danas i ovde.
Možda, tako moram
sada sebi reći, - možda se čak i susret ovog „sasvim drugog“ - upotrebljavam
ovde jednu poznatu pomoćnu reč - s nekim ne suviše dalekim, nekim sasvim
bliskim „drugim“ može zamisliti - može uvek i iznova zamišljati.
Pesma se zadržava
kraj takvih misli, ili im se iščuđava - reč koju treba dovesti u vezu sa stvorenim
bićem.
Niko ne može reći
koliko će još trajati pauza u disanju - čuđenje i misao. Ono „brzo“ koje je već
uvek bilo „napolju“, povećalo je svoju brzinu; pesma to zna; ali nepokolebano
stremi ka onom „drugom“, koje ona zamišlja kao dostižno, kao nešto što treba
osloboditi, možda kao neposednuto, a pri tom okrenuto sebi, pesmi - recimo: kao
Lisila.
Svakako, pesma -
pesma danas - a to je, verujem, ipak samo posredno u vezi sa teškoćama pri
izboru reči - koje netreba potcenjivati -, sa bržim tokom sintakse ili sa
budnijim smislom za elipsu, - pesma pokazuje, i to se ne može predvideti, jaku
sklonost ka zanemljivanju.
Ona se održava -
posle tolikih ekstremnih formulacija, dozvolite mi sad i ovu -, pesma se
održava na ivici sebe same; da bi mogla opstajati, ona se neprestano priziva
natrag i vraća se iz stanja koje više ne postoji u svoje stanje koje ipak i
dalje postoji.
Ovo stanje koje ipak
i dalje postoji svakako može biti samo govorenje. Dakle, ne apsolutni jezik, a
verovatno i ne polazeći tek od reči „odgovaranje“.
Nego aktuelizovani
jezi, oslobođen u znaku jedne doduše radikalne individuacije, ali koja
istovremeno ostaje svesna granica koje joj je povukao jezik, svesna mogućnosti
koje joj je jezik otvorio.
Ovo i dalje
postojanje pesme zacelo se može naći samo u pesmi onoga koji ne zaboravlja da
govori pod uglom svog života, uglom svoje stvorenosti.
Onda bi pesma - još
jasnije nego do sada - bila uobličen jezik pojedinca, - i po svom najdubljem
biću prisutnost i predstavljanje.
Pesma je usamljena.
Usamljena je i na putu je. Onaj koji ju je napisao ostaje pridat uz nju.
Ali zar se pesma
upravo time, dakle već ovde, u susretu - ne nalazi u tajni susreta?
Pesma stremi ka nekom
drugom, potreban joj je taj drugi, potreban joj je neko naspram nje. Ona ga
traži, ona govori ka njemu.
Svaka stvar, svaki
čovek je za pesmu, koja teži ka drugome, lik ovoga drugog.
Pažnja koju pesma
pokušava da posveti svemu što je presreće, njeno oštrije čulo za detalj, za
konturu, za strukturu, za boju, ali i za „podrhtavanja“ i „nagoveštaje“, sve
to, kako verujem, nije postignuće očiju, koje se takmiče sa aparatima što su
svakog dana sve savršeniji (ili koje se revnosno trude zajedno s tim
aparatima), nego je to izvesna usredotočenost koja se i dalje spominje svih
naših datuma.
„Pažnja“ - dozvolite
mi da ovde, prema eseju Valtera Benjamina o Kafki, ciziram jednu Malebranšovu
izreku -, „pažnja je dušina prirodna molitva“.
Pesma - pod kojim
uslovima! - postaje pesma čoveka koji - i dalje - opaža, čoveka koji je okrenut
pojavnosti i pita tu pojavnost i obraća joj se; ona postaje razgovor - često je
to očajnički razgovor.
Tek u prostoru ovog
razgovora konstituiše se ono čemu se pesma obraća, i to se okuplja oko onog Ja
koje se tome obraća i imenuje ga. Ali ono čemu se ona obraća, ono što je ovim
imenovanjem takoreći postalo drugo lice u razgovoru, unosi u tu sadašnjicu i
svoju drukčijost. Još i u ovdašnjosti i sadašnjosti pesme - sama pesma uvek ima
samo ovu jednu, jedinstvenu, punktuelnu sadašnjost -, još i u toj neposrednosti
i blizini ona dozvoljava njemu, drukčijem, da saizgovara što mu je
najsvojstvenije: njegovo vreme.
Mi se, kad tako
razgovaramo sa stvarima, uvek nalazimo i pred pitanjem o njihovom poreklu i
smeru; pred pitanjem „koje ostaje otvoreno“, „koje ne dolazi do kraja“,
pitanjem koje ukazuje ka otvorenoom i praznom i slobodnom prostoru - mi smo
daleko napolju.
Pesma, verujem, traži
i ovo mesto.
Pesma?
Pesma sa svojim
slikama i tropima?
Gospođe i gospodo, o
čemu ja to zapravo govorim kad iz ovog pravca,
u ovom pravcu, ovim rečima govorim o pesmi - ne, o pesmi kao takvoj?
Pa ja govorim o pesmi
koja ne postoji!
Apsolutna pesma - ne,
to svakako ne postoji, to ne može postojati!
Ali zacelo postoji, u
svakoj stvarnoj pesmi, postoji, i u pesmi koja je najmanje pretenciozna, ovo
neotklonjivo pitanje, ova nečuvena pretenzija.
A šta bi onda bile
slike?
Ono što se jednom
opazilo i što se može opaziti neprestano samo jednom i samo sada i samo ovde. I
pesma bi tako bila mesto na kojem svi tropi i sve metafore hoće da budu
dovedene ad absurdum.
Istraživanje toposa?
Svakako! Ali u
svetlosti onoga što treba istražiti: u svetlosti u-topije.
A čovek? A stvorena
bića?
U ovoj svetlosti.
Kakva pitanja! Kakvi
zahtevi!
Vreme je da okrenemo
natrag.
Gospođe i gospodo,
prispeo sam do kraja - opet sam na početku.
Elargissez l'Art! Prilazi nam ovo pitanje, sa svojom starom, sa
svojom novom stravičnošću. Ja sam s njim pošao ka Bihneru - verovao sam da ću
ga tu opet naći.
Imao sam pripravan i
jedan odgovor, „Lisilinu“ protivreč, hteo sam da nešto suprotstavim, da budem
prisutan svojim protivrečenjem.
Proširiti umetnost?
Ne. Nego zajedno sa
umetnošću pođi u svoju najsvojstveniju skučenost. I oslobodi se.
Ja sam, i ovde, u
vašem prisustvu, išao tim putem. Bio je to krug.
Umetnost, ali i
Meduzina glava, mehanizam, automati, ono stravično, a što se ipak tako teško
može razlikovati, u krajnjoj liniji možda ipak samo tuđinka - umetnost i dalje
živi.
Dvaput, kad je Lisila
uzviknula „Živeo kralj“, i kad se pod Lencom nebo otvorilo kao ponor, činilo se
da je tu preokret daha. Možda i kad sam pokušavao da stremim ka onom dalekom,
onom što je bilo moguće zaposednuti, a što se konačno ipak videlo samo u Lisilinom
liku. A jednom smo, polazeći od pažnje posvećene stvarim i stvorenom biću, bili
dospeli u blizinu nečeg otvorenog i slobodnog. I najzad u blizinu utopije.
Književnost, gospođe
i gospodo -: ovo beskonačno govorenje o sve samoj smrtnosti i uzaludnosti!
Gospođe i gospodo,
dozvolite mi, pošto sam opet na početku, da još jednom najkraće i polazeći iz
jednog drugog pravca, postavim pitanje o istom tom.
Gospođe i gospodo,
pre nekoliko godina napisao sam jedan mali četvorostih - ovaj:
Glasovi sa zakoprivljene staze:
„Dođi na rukama k nama.
Ko je sam sa
svetiljkom
ima samo šaku
da iz nje čita.“
A pre godinu dana,
sećajući se nekog propuštenog susreta u Engadinu, stavio sam na hartiju jednu
malu priču, u kojoj sam izvesnog čovek „kao što je Lenc“ pustio da korača kroz
planinu.
I prvi i drugi put
pisao sam polazeći od jednog „20. januara“, od svog „20. januara“. Ja sam...
susretao samog sebe.
Da li, dakle, kad
mislimo na pesme, da li sa pesmama idemo takvim putevima? Da li su ti putevi
samo okolišni, obilazni putevi od tebe ka tebi? Ali to su istovremeno, među
kolikim samo drugim putevima, putevi na kojima jezik dobija glas, to su
susreti, putevi jednog glasa ka drugome koji sluša, putevi stvorenog bića,
skice života možda, slanje sebe ka sebi samom, u potrazi sa samim sobom... Neka
vrsta povratka u zavičaj.
Gospođe i gospodo,
stižem do kraja - stižem, zajedno sa akutom koji sam morao da stavim, do
kraja... „Leonsa i Lene“.
I tu, pre poslednjim
dvema rečima ovog dela, moram biti na oprezu.
Moram se čuvati toga
da kao Karl Emil Francos, izdavač „Prvog kritičkog celokupnog izdanja dela
Georga Bihnera i rukopisne zaostavštine“, koje se pojavilo pre osamdeset jedne
godine kod Zauerlendera u Frankfurtu na Majni, - moram se čuvati toga da, kao moj ovde pronađeni zemljak Karl Emil
Francos, reč „Commode“ [udobno,
prijatno], koja se danas upotrebljava, pročitam kao „Kommendes“ [buduće, ono što će doći]!
A ipak, nema li
upravo u „Leonsu i Leni“ ovih navodnica koje nevidljivo šalju osmehe rečima i
koje ne žele da ih shvatimo kao takve, nego pre kao malene zečje uši, dakle,
kao nešto što se ne sasvim lišeno straha nadnosi nad sebe i osluškuje reči?
Polazeći otuda, dakle
od „komotnog“ ali i pod svetlošću utopije, preduzeću - sada - istraživanje
toposa:
Tražim predeo iz
kojeg dolaze Rajnhold Lenc i Karl Emil Francos, koji su me sreli na putu ovamo
i kod Georga Bihnera. Tražim, jer, kao što rekoh, opet sam onde gde sam počeo,
mesto svog sopstvenog porekla.
Sve to bez sumnje
vrlo nepreciznim prstom, pošto je nemiran, tražim na zemljopisnoj karti - na
dečjoj zemljopisnoj karti, kao što odmah moram priznati.
Nijedno od tih mesta
ne može se pronaći, nema ga, ali ja znam gde bi se ono, pogotovo sada, moralo
nalaziti, i... nalazim nešto!
Gospođe i gospodo,
nalazim nešto što me malčice i teši zbog toga što sam u vašem prisustvu išao
ovim nemogućim putem, ovim putem nemogućega.
Nalazim ono što
povezuje i što kao i pesma vodi do susreta.
Nalazim nešto - kao
što je jezik - nematerijalno, ali zemaljsko, terestrično, nešto kružno što se
preko oba pola vraća u sebe samo i pri tom - na vedar način - prelazi čak i
preko tropa -: nalazim... jedan meridijan.
Upravo sam verovao da
sam se ponovo dodirnuo s vama i sa pokrajinom Hesen, Georgom Bihnerom i njim.
