Rekvijem za grofa Volfa fon Kalkrojta
Zar zbilja nikad ne videh te? Moje
srce je tobom otežalo kao
od preteškog početka, koji čovek
odlaže. Da te kazivati počnem,
mrtvače; voljni, strastveni mrtvače.
Da li je to toliko olakšanje
kao što ti si mislio, il' ipak
ima još mnogo od neživljenja
pa do mrtvaštva? Činilo se tebi
kako je bolje nešto imati
onde gde nikom više nije stalo
do ikakvog imetka. Mislio si
da ćeš se onde preko nalaziti
u samom srcu predela, što ovde
vazda k'o neka slika zatvoren
pred tobom beše, i da ćeš iznutra
da iskrsneš u svojoj voljenoj,
i da ćeš snažan i okrilaćen
moći kroz svaku stvar da prolaziš.
O, nemoj samo za tu zabludu
kriviti odveć svoje dečačko
neznanje. Kamo da sad, razlučen
bujicom tuge, njome nošen, samo
upola svestan, krećući se oko
dalekih zvezda nađeš onu radost
koju si ti odabde premestio
usred mrtvaštva svojih snova. Mili,
kako si ovde bio blizu nje.
ako se ona ovde stanila,
ozbiljna radost tvoje stroge čežnje.
Kad bi od sreće ili nesreće
razočaran u sebe ronio
pa mučno isplivavao sa nekim
saznanjem, skrhan bezmalo od silne
težine svoga tamnog naglaska:
tad si nosio nju, neprepoznatu
radost, svog malog spasitelja breme
u krvi svojoj nosio si ti
naginjući se od tog tereta.
Što
sačekao nisi da težina
postane sasvim nepodnošljiva:
preobraća se ona tad, i biva
toliko teška jer je istinska.
Vidiš li, to je možda bio tvoj
sledeći tren; pred tvojim vratima
popravljao je možda sebi venac
na kosi, kad si zalupio njih.
Kako
se kroz sav svemir razleže
udarac kad se nešto otvoreno
zalupi usled okrutne i oštre
promaje nestrpljenja. Ko se može
zakleti da se zemljom naprslina
ne provlači kroz zdravo semenje;
ko zna da možda u pripitomljenim
životinjama slast ubijanja
pohotno ne uzdrhti kad taj trzaj
u njihov mozak baci varnicu.
Ko može znati uticaj što skače
s delanja našeg na neki bliski šiljak,
ko da ga prati, kad nas vodi sve?
Što
razori! O, zašto da se ovo
za tebe kaže u sve vekove.
I ako bude nekoga junaka
da kao masku strgne smisao
što ga za lice stvari uzimamo,
i jarosno nam lica otkrije
čije su oči odavno nas već
kroz prikrivene rupe gledale:
neće se ovaj lik promeniti:
razorio si. Tu su ležale
gromade, a u vazduhu je već
tukao ritam novog zdanja, jedva
suzdržan; ti si išao sred njih,
al' poredak im nisi video,
jedna je drugu tebi zaklanjala;
činilo ti se, svaka je duboko
ukorenjena dok si prolazeći,
bez pravog pouzdanja, kušao
da ovu ili onu podigneš.
I dizao si sve njih, ali samo
zato da natrag baciš ih u širom
razjapljen ležaj kameni, u koji,
od tvoga srca raširene, nisu
mogle da uđu više. Da je neka
žena laganu ruku stavila
na nežan još početak ove srdžbe:
da te je neko zaposlen, u duši
zaposlen, tiho sreo dok si nemo
kretao da izvedeš ono delo -
pa čak da samo proveo te put
kraj neke budne radionice
gde ljudi kuju i gde jednostavno
ostvaruju se dani; da je u tvom
pogledu prepunjenom bilo samo
prostora tol'ko da u njega uđe
lik neke bube što se mučno bori,
ti bi u nadahnutom magnovenju
mogao da pročitaš pismena
što si ih urezivao u sebe
još od detinjstva, pokušavajući
s časa na čas da vidiš hoće li se
oblikovati u rečenicu:
ah, činila se besmislena tebi.
Ja znam; ja znam: pred svim tim ležao si
i prst niz prazgotine vukao,
k'o što na spomeniku nadgrobnom
opipavamo natpis. Što god ti se
učinilo da jarko gori, to si
k'o svetiljku prinosio pred ove
redove; al' je plamen zgasnuo
pre nego što si pojmio, od tvoga
disanja možda, il' što su ti ruke
drhtale, ili možda sam od sebe,
kao što plamen ponekad se gasi.
I tako ne pročita to. A mi se
usuditi ne smemo da čitamo
kroz bol i sa tolikog udaljenja.
Jedino pesme gledamo što još
niz osulinu tvoga osećanja
snose sve one reči što si ih
izbrao. Ne, sve njih ti izbrao
nisi; jer često neki je početak
kao celina bio zadat tebi,
pa si ga samo kao kakav nalog
ponavljao. I činilo se tebi
da je on tužan. Kamo da ga nikad
o sebi nisi čuo. Još i sada
tvoj anđeo se glasi, ističući
drukčije isti onaj reči sklop,
i kad ga slušam kako govori,
ja likujem, zbog tebe likujem:
jer evo šta je tebi pripadalo:
to što se ljubav svačija od tebe
daljila brzo, što si vidovnjaštvo
spoznao k'o odricanje, a smrt
kao napredak svoj. To, umetniče,
pripadalo je tebi; ova tri
kalupa otvorena. Gledaj, evo
odlivka prvog: prostor svuda oko
tvog osećanja; a iz onog drugog
posmatranje ti izdvajam što ništa
ne žudi, umetnika velikog
posmatranje; u trećem pak, što sam
prerano ti ga razbi, tek što u nj
iz belog usijanja srca navre
uzdrhtalog liva prvi mlaz -
nalazila se, vrsno izrađena
i reljefno uobličena, smrt,
sopstvena ona smrt, kojoj smo mi
toliko potrebni, jer živimo je,
i kojoj nigde drugde nismo bliži.
Sve ovo beše tvoj imetak, tvoja
prisnost; a ti često slutio si to;
a onda te je zaplašila šupljost
kalupa onih, pa si zavukao
ruke unutra, crpući prazninu,
i počeo da jadikuješ. - Avaj,
staro je to prokletstvo pesnika,
što jadikuju onda kada treba
da govore, što vazda samo sude
o svome osećanju, mesto da ga
uobliče; što misle još da znaju
šta je u njima veselo il' tužno,
i da u pesmi smeju to da slave
ili da žale. Kao bolesnici
jezikom punim jadanja se služe
da opišu sve ono što ih boli,
umesta da u reči prečvrsnu,
k'o što se klesar neke katedrale
uporno preobražava u hladnog
kamena ravnodušje.
To
bi bilo
spasenje. Da si makar jednom samo
video kako sudbina u pesmu
ulazi, pa se više ne vraća,
kako unutra slika postaje
i ništa do slika, baš onako
k'o što se neki predak u okviru,
kad digneš pogled, čini tebi nalik
a opet i nimalo
nalik tebi:
istrajao bi ti.
Al'
sićušno je
zamišljati što nije bilo. Ima
i senka prekora u poređenju
tome, što tebe i ne pogađa.
Sve što se zbiva isprednjačilo je
toliko našem mišljenju da mi
ne možemo ga stići nikad, niti
saznati ikad njegov stvarni izgled.
Ne
stidi se kad okrznu te mrtvi,
ostali mrtvi, što su istrajali
do kraja. (Kraj - šta znači to?) Svoj pogled
uzvraćaj njima, mirno, kako to
običaj ište, i ne strepi da ćeš
neobično toliko biti našim
tugovanjem opterećen da njihov
pogled na sebe skrećeš. Nisu za nas
velike reči iz vremena onih
kad zbivanje još beše vidljivo.
Ko tu o pobedama govori?
Izdržati - sav podvig je u tome.
