Orfej, Euridika, Hermes
To beše duša rudnik čudesan.
Oni su kao tihe žice srebra
išli kroz njegov mrak. Sred korenja je
krv izvirala, krv što odlazi
k ljudima, i k'o porfir teški to je
sjalo u tmini. Inače ne beše
ničeg crvenog.
Stenje beše tu
i behu šume duše lišene.
Mostovi nad prazninama i ono
veliko, sivo, slepo jezero
što visi iznad svog dalekog dna
k'o kišno nebo iznad predela.
Međ livadama pak, blaga i krotka,
jedine staze belela se pruga,
prostrta kao duga truba platna.
I tom su stazom dolazili oni.
Napred, u plavom plaštu, vitak čovek,
koji je nemo i sa nestrpljenjem
gledao u daljinu. Njegov korak
otkid'o je, ne žvaćući, od puta
velike zalogaje; ruke su mu,
pomaljajuć' se kroz slap nabora,
visile teške, zgrčene, za laku
ne znajuć' više liru, koja beše
sa levom rukom srasla k'o što srastu
rašljike ruže s maslinovom granom.
A čula mu k'o predvojena behu:
dok mu je pogled, k'o pas, trč'o napred,
okretao se, vraćao, pa opet
iščekujući stojao daleko
na savijutku - dotle mu je sluh
zaostajao k'o miris za njim.
Katkada mu se činilo da seže
sve donde gde korača ono dvoje
šta za njim treba da se uspinju.
Pa opet iza njega ne bi bilo
ništa do odjek njegovog penjanja
i vazduh što mu struji oko plašta.
On je, međutim, sebi zborio:
dolaze ipak; zborio je to
i sluš'o kako zamiru mu reči.
Dolaze ipak, samo što njih dvoje
stravično tiho idu. Kad bi smeo
okrenuti se (kada osvrtanje
značilo ne bi raspad svega ovog
dela koje je tek u stvaranju) -
bez sumnje bi tad ugledao njih,
njih dvoje tihih što ga ćutke prate:
boga koračanja i poslanica,
s putničkom kapom nad očima svetlim,
što tanku nosi palicu pred sobom
a krila mu lepršaju iz nogu;
i o njegovoj levoj ruci: nju.
Nju, voljenu toliko, da se više
iz jedne lire tužbalica prosu
no ikada iz svih narikača;
da jedan svet od žalopojke posta,
svet u kom sve je još jedanput bilo:
šuma i do i put i naselje,
polje i reka i životinja;
i da su oko ovog žalopojnog
sveta, baš kao oko druge zemlje,
kružili sunce i zvezdano nebo,
žalobno nebo iskrivljenih zvezda -
nju, toliko voljenu.
Ona je pak o ruci boga išla,
nepouzdana, strpljiva i nežna,
a korak su joj sapinjali dugi
mrtvački uvijači. Bila je
potonula u sebe kao žena
bremenita, i nije mislila
na čoveka što išao je napred,
ni na put što se penjao u život.
Bila je sva potonula u sebe.
A pokojništvo gušilo je njeno
svojim obiljem.
K'o kakav plod pun slasti i tamnine,
tako je ona bila puna svoje
velike smrti, tol'ko nove za nju
da ništa više nije shvatala.
U novome je devojaštvu bila
i nedodirljiva: zatvorio se
njen pol k'o što se zatvara mlad cvet
u predvečerje, a ruke su joj bile
od splitanja već odvikle toliko
da ju je čak i beskonačno nežni
dodir božanskog njenog vodiča
k'o prevelika prisnost vređao.
Već nije bila ona žena plava
koja je znala katkad da zazvuči
u pesnikovom stihu, niti miris
i ostrvo sred postelje široke,
niti svojina onog čoveka.
Bila je raspletena kao duga
kosa, predana kao pala kiša,
i razdeljena k'o stostruka hrana.
Bila je koren već.
I kad je naglo
bog zaustavi i uzviknu bolno:
Okrenuo se - ona ga uopšte
ne shvati, nego tiho reče: Ko?
A u daljini, pred izlazom svetlim,
k'o tamna senka stojao je neko
čije se lice nije videlo.
On je stojao i posmatrao
kako se na puteljku livadskom
bog poruka, sa tužnim pogledom,
okreće ćutke da pođe za onom
prilikom koja već se vraćala
tim istim putem, sputanoga hoda
od dugih uvijača mrtvačkih,
nepouzdana, strpljiva i nežna.
Нема коментара:
Постави коментар