Najdublji smisao nije smisao, koji se daje zamisliti.
Ime, koje se može izreći, nije večno ime.
Bez imena, on je poreklo neba i zemlje.
Sa imenom, on postaje roditelj svih bića.
Zato se smisao može nazreti samo bez stvari.
Sa stvarim doznaje se samo vidljivo.
Gleda se za njim i ne vidi se: on je prozračno.
Osluškujemo ga i ne čujemo: on je nečujno.
Maša se za njim i ne dohvata se: on je bestelesno.
To troje se ne da odeliti, tako su zamršeno i jedno.
Površina mu nije bistra.
Dubina mu nije mračna.
Večno utiče, pa ipak mu imena nema.
Vraća se u ništa i znači maglovito.
Ide mu se u susret i ne vidi lice.
Prati se i ne vide mu se leđa.
Trideset paoka stiče se u glavčini:
bitnost
je točka praznina.
Od gline se vitla grnčarija:
bitnost
je suda praznina.
Vrata i prozore buše u zidu:
bitnost
je odaja praznina.
Vidljivo je od koristi,
nedeljivo daje tajanstvenu moć.
Ko se uspne na vrh praznine, biće
sasvim tih.
Sva bića procvetaju i precvetaju.
Vrate se svome poreklu.
Vratiti se svome poreklu znači
počivati.
Počivati znači svoj udes ispuniti.
Svoj udes ispuniti znači biti
večan.
Vlada li jedan zaista Veliki,
dole
se jedva zna da je tu.
Onaj koji dolazi za njim voljen je
i hvaljen.
Naslednika ovoga se boje.
A njegov naslednik biva ismejan.
Što se više čuva pobožnost,
tim
više siromaši narod.
Što više prilike za dobit
tim
veća zbrka u državi.
Što više ljudi zna zanate,
tim
čudnovatije stvari iskrsnu.
Što više zakona i odredaba,
tim
više lopova i razbojnika.
Ne uzdižu li se sposobni,
narod
se neće svađati.
Ne cene li se blaga neobična
narod
neće krasti.
Ne pokazuje li se nešto dostojno
žudi,
narod
se neće uznemiriti.
Ko druge pozna taj je mudar,
ko sebe pozna taj je prosvećen.
Ko druge pobedi snažan je.
Ko sebe pobedi junak je.
Težiti spoljašnjem je volja.
Ograničiti sebe je izobilje.
Ispuniti svoj udes znači:
trajati
kroz sva vremena.
Umreti, a prolaznost izbeći: to je
Večnost.
Veliki smisao sve potopi.
Može da stoji i sa leva i sa desna.
Sva se bića drže njega: da bi
živela
i
on im se ne otrza.
Svrši li što, ne naziva to svojim.
Odeva i hrani sva bića,
a
ne izdaje se za gospodara njinog.
Ima nešto, što sve završi,
što
prethodi postanku i neba i zemlje.
Tako tiho.
Tako prazno.
Samostalno i nepromenljivo.
Može se smatrati majkom svih
stvari.
Ne znam mu imena.
Ja ga zovem Tao.
I samo, jer ne nalazim reči,
iz
nužde, nazvao bih to nešto:
Veliko.
Najviša dobrota slična je vodi.
U svojoj dobroti, dobra je prema
svakom biću
i
ničemu se ne opire.
Nalazi se na mestima, koja gomila
obilazi,
ali
blizu smisla.
Da su reke i mora kraljevi svih
dolina,
to
je otuda, što umeju da budu dole.
Što ljudi mrze, to je: biti siroče,
biti
usamljen, ili nedostojan.
Pa ipak se, tim imenima,
Kite kneževi i kraljevi.
Polovina,
biće celo.
Krivo,
biće pravo.
Prazno,
biće puno.
Staro,
biće novo.
Malo
će umnožiti.
Što
je mnogo, to će se gubiti.
Svetitelj ostaje tih, pri svemu što
čini
i
poučava bez reči.
Stvara, ali ništa ne poseduje.
Dejstvuje, ali nije dejac.
Dovrši delo, ali ne bdi nad njime.
Jer ne bdi nad njime, ono ga ne
napušta.
Dobar
sam prema dobrima,
dobar
sam i prema onima,
koji
nisu dobri:
jer
je život dobro.
Veran
sam vernima,
veran
sam i onima,
koji
nisu verni,
jer
je život vernost.
Odrecite se saznanja,
sačuvaćete
se od bola.
Svi su ljudi ponosni.
kao
da idu na svetkovinu,
kao
u proleće,
kad
se penju na kule i svetkuju.
Ja, jedini, ležim u mraku,
kao
detence,
koje
još ne zna da se nasmeši.
Nemiran, kao da nemam zavičaja.
Svi ljudi imaju u izobilju.
Ja, jedini, čini se ništa nemam.
Srce
je moje budala,
a
duh mi je smućen.
Gomila
vidi jasno,
ona
vidi jasno,
ja,
jedini, lutam po mraku.
Obični
ljudi su radosni,
oni
su radosni.
Samo
sam ja tužan.
U
meni sve grozno huči i buči,
sumorno,
kao more.
Najviši
smisao znači:
činiti
dobro
i
ne nanositi bola.
Нема коментара:
Постави коментар