Cveće
Jezero, otrovano
sivom krvlju jeseni,
razbole i mene.
Zlosrećna, lišćem zatrpana,
obala ucveljeno primi
moj korak kao grobnu zemlju.
A onda leja u jednom parku:
sve to uboštvo prekri cvećem,
jezero, oblake, buru u vrtu,
i kriknu: Neuništiva sam!
Ja prljam hladnu masku smrti.
Kako sav taj ruj, žar i plam
bludniči iz bedara mojih!
Zdravo!
Нема коментара:
Постави коментар