Španska triologija - Rajner Marija Rilke

Španska triologija

(I)

Od onog oblaka, gle: oblaka

što tako divlje prekriva sad zvezdu

do maločas još sjajnu - (i od mene),

od onih brežuljaka, koje sada

ogrću noć i vetar - (i od mene),

od ono reke u dolini, koja

procepljenoga nebeskog proplanka

odblesak svetli hvata - (i od mene);

od mene i od svega toga, bože,

jedan jedini da načiniš predmet:

od mene i od osećanja stada

kad, zatvoreno u tor, svojim dahom

prima u sebe golemo i tamno

gubljenje sveta - od mene i od svake

svetiljke usred mraka mnogih kuća,

bože: da jedan predmet načiniš;

od tuđinaca, jer ja ne znam, bože,

nijednog,  i od mene, i od mene

da jedan isti predmet načiniš;

od onih koji spavaju, od stranih

ljudi u domu staračkom, što važno

kašlju u svojim posteljama, i od

pospane dece na grudima tuđim,

od mnogih bića nejasnih, i opet

od mene, ni od čega drugog osim

mene i svega onoga što ja

ne poznajem, da predmet načiniš,

o bože bože bože, jedan predmet,

zemaljsko-svetski kao meteor,

koji u svojoj težini sažima

jedino leta zbir, i nije težak

ni od čeg drugog osim od prispeća.

(II)

Zašto je neko primoran da pođe

i da na sebe teret stranih stvari

uzima, k'o što kakav nosač diže

od jedne tezge ka drugoj kotaricu,

a kad mu tuđe napune je ruke

on natovaren kreće, ne mogući

da pita: bože, čemu gozba ta?

Zašto je neko primoran da stoji

k'o pastir, tol'ko izložen obilju

strujanja opšteg, i toliko predan

prostoru ovom punom zbivanja,

da bi se sva sudbina njegova

ostvarila i onda kada ne bi

činio ništa drugo, do ovako

oslonjen bio na drvo u polju?

A ipak nema u svom pregolemom

pogledu tihu blagost stada. Nema

ništa do svetu, u svakom dizanju

očiju svet, i svet u svakome

svijanju glave. Što je drugih ljudi

svojina draga, to k'o muzika

negostoljubivo i slepo njemu

prodire u krv da se preobrazi.

Evo, on noću ustaje, i zov

daleke ptice već se oglašava

sred samog bića njegovog, i on se

oseća smelim, jer čitave zvezde

u svoje lice prima, teško - o,

nimalo nalik na nekog što ovu

noć svojoj dragoj pripravlja, i nju

proosećanim nebesima mazi.

(III)

Samo da se, kad opet gradova tišma

i zamršeno klupče buke, i zbrkan

vozila splet me obujme, usamljenoga,

samo da se, sred zahuktale gužve

spomenem neba i zemljaste ivice brega

kojom se stado vraćalo iz daleka.

Kamenita nek duša mi bude,

i nek se i meni svakodnevni pastirov

posao učini moguć: kako hoda,

opaljen, kako odmerenim hicem kamena

obrubljuje stado onde gde se iskrzalo.

On sporo i teško korača, zamišljenog tela,

ali kad stoji veličanstven je. Još bi

mogao neki bog da u priliku ovu

potajno uđe, i da se pri tom ne smanji.

On naizmenično zastaje i kreće, kao dan,

a senke oblaka

prolaze kroza nj, kao da prostor

lagano misli za njega.

On za vas može biti

ko mu drago. K'o lelujav noćni plamičak

u plašt fenjera, tako u njega ulazim ja.

Svetlost se jedna smiruje. Smrt

čistije neka se snađe.

Orfej, Euridika, Hermes - Rajner Marija Rilke

Orfej, Euridika, Hermes

To beše duša rudnik čudesan.

Oni su kao tihe žice srebra

išli kroz njegov mrak. Sred korenja je

krv izvirala, krv što odlazi

k ljudima, i k'o porfir teški to je

sjalo u tmini. Inače ne beše

ničeg crvenog.

Stenje beše tu

i behu šume duše lišene.

Mostovi nad prazninama i ono

veliko, sivo, slepo jezero

što visi iznad svog dalekog dna

k'o kišno nebo iznad predela.

Međ livadama pak, blaga i krotka,

jedine staze belela se pruga,

prostrta kao duga truba platna.

I tom su stazom dolazili oni.

Napred, u plavom plaštu, vitak čovek,

koji je nemo i sa nestrpljenjem

gledao u daljinu. Njegov korak

otkid'o je, ne žvaćući, od puta

velike zalogaje; ruke su mu,

pomaljajuć' se kroz slap nabora,

visile teške, zgrčene, za laku

ne znajuć' više liru, koja beše

sa levom rukom srasla k'o što srastu

rašljike ruže s maslinovom granom.

A čula mu k'o predvojena behu:

dok mu je pogled, k'o pas, trč'o napred,

okretao se, vraćao, pa opet

iščekujući stojao daleko

na savijutku - dotle mu je sluh

zaostajao k'o miris za njim.

Katkada mu se činilo da seže

sve donde gde korača ono dvoje

šta za njim treba da se uspinju.

Pa opet iza njega ne bi bilo

ništa do odjek njegovog penjanja

i vazduh što mu struji oko plašta.

On je, međutim, sebi zborio:

dolaze ipak; zborio je to

i sluš'o kako zamiru mu reči.

Dolaze ipak, samo što njih dvoje

stravično tiho idu. Kad bi smeo

okrenuti se (kada osvrtanje

značilo ne bi raspad svega ovog

dela koje je tek u stvaranju) -

bez sumnje bi tad ugledao njih,

njih dvoje tihih što ga ćutke prate:

boga koračanja i poslanica,

s putničkom kapom nad očima svetlim,

što tanku nosi palicu pred sobom

a krila mu lepršaju iz nogu;

i o njegovoj levoj ruci: nju.

Nju, voljenu toliko, da se više

iz jedne lire tužbalica prosu

no ikada iz svih narikača;

da jedan svet od žalopojke posta,

svet u kom sve je još jedanput bilo:

šuma i do i put i naselje,

polje i reka i životinja;

i da su oko ovog žalopojnog

sveta, baš kao oko druge zemlje,

kružili sunce i zvezdano nebo,

žalobno nebo iskrivljenih zvezda -

nju, toliko voljenu.

Ona je pak o ruci boga išla,

nepouzdana, strpljiva i nežna,

a korak su joj sapinjali dugi

mrtvački uvijači. Bila je

potonula u sebe kao žena

bremenita, i nije mislila

na čoveka što išao je napred,

ni na put što se penjao u život.

Bila je sva potonula u sebe.

A pokojništvo gušilo je njeno

svojim obiljem.

K'o kakav plod pun slasti i tamnine,

tako je ona bila puna svoje

velike smrti, tol'ko nove za nju

da ništa više nije shvatala.

U novome je devojaštvu bila

i nedodirljiva: zatvorio se

njen pol k'o što se zatvara mlad cvet

u predvečerje, a ruke su joj bile

od splitanja već odvikle toliko

da ju je čak i beskonačno nežni

dodir božanskog njenog vodiča

k'o prevelika prisnost vređao.

Već nije bila ona žena plava

koja je znala katkad da zazvuči

u pesnikovom stihu, niti miris

i ostrvo sred postelje široke,

niti svojina onog čoveka.

Bila je raspletena kao duga

kosa, predana kao pala kiša,

i razdeljena k'o stostruka hrana.

Bila je koren već.

I kad je naglo

bog zaustavi i uzviknu bolno:

Okrenuo se - ona ga uopšte

ne shvati, nego tiho reče: Ko?

A u daljini, pred izlazom svetlim,

k'o tamna senka stojao je neko

čije se lice nije videlo.

On je stojao i posmatrao

kako se na puteljku livadskom

bog poruka, sa tužnim pogledom,

okreće ćutke da pođe za onom

prilikom koja već se vraćala

tim istim putem, sputanoga hoda

od dugih uvijača mrtvačkih,

nepouzdana, strpljiva i nežna.

Jesenji dan, Rajner Marija Rilke

Jesenji dan

Gospode, čas je. Natraja se leto.

Zasenči sunčanike, razobruči

vetar, da poljem jesenjim zahuči.

Poslednjem plodu zrenje zapovedi:

još dva-tri dana južnija mu daj,

usavršenju nagnaj ga, nacedi

poslednju slast u teškog vina sjaj.

Ko dom sad nema, taj ga steći neće.

Ko sam je sada, dugo sam će biti,

čitaće, pisma pisati i bditi,

i nemirno će gledati drveće

kada se lišće stane zrakom viti.