Sonet - Mikelanđelo

           Sve zatvoreno, sve odaje tajne,
što god okruži tvar sa svake strane,
čuva noć kada dan životom grane,
od igre njegove sunčane, sjajne.
           Porazi li je vatra, iskre vajne,
kako bi tek od sunca da se brane,
kada i bedni crvi, načnu, rane
božanskog njenog lika crte bajne.

           Šta  se pred suncem razotkrije, pruži,

tu će sijaset klice, bilja doći,

gde težak upre plugom, biće roda;

           no za sađenje ljudi senka služi,

Dakle, od dana svetije su noći

kol'ko i čovek od sveg inog ploda. 

Utešeni kukalen - Vilijem Batler Jejts

Utešeni kukalen

Čovek sa šest smrtnih rana, čovek

Junačan i slavan, među mrtvima hodi;

Odmaglile su oči koje su piljile s grana.

Onda izvesni Pokrovi mrmljajući jedan drugom na uho

Dođoše i odoše. On se naslonio na drvo

Da razmišlja o ranama i krvi, za koje ne zna ruho.

Pokrov koji je izgleda imao autoriteta

Među pticolikim stvarima došao je i bacio

Gomilu rublja. Nepomičan čovek je bio meta

Pokrovima koji su puzili ka njemu u parovima.

Na sve to donosilac rublja je rekao:

„Život ako hoćeš olakšaćemo ti darovima

Poslušaj naš zakon i jedan pokrov sašij;

Uglavnom zato, koliko mi o tome znamo,

Što nas škljocanje tih udova plaši.

Zajednički provlačimo konac kroz iglene uši

I složni smo u svemu.“ To reče on,

Najbliži uze, te iglom poče da ga buši.

„Sad ćemo da pevamo najbolje što umemo,

Ali pre toga ćemo ti reći o našem karakteru:

Preispoljne smo kukavice, rodbina nas je naterala

Da umremo, il su nas odvukli od kuće da ginemo u strahu.“

Oni su pevali, no bez ljudskih reči ili žica,

Mada su činili sve kao i pre u zajedničkom dahu;

Zamenili su svoje grkljane za grkljane ptica.

Cveće - Gotfrid Ben

Cveće

Jezero, otrovano

sivom krvlju jeseni,

razbole i mene.

Zlosrećna, lišćem zatrpana,

obala ucveljeno primi

moj korak kao grobnu zemlju.

A onda leja u jednom parku:

sve to uboštvo prekri cvećem,

jezero, oblake, buru u vrtu,

i kriknu: Neuništiva sam!

Ja prljam hladnu masku smrti.

Kako sav taj ruj, žar i plam

bludniči iz bedara mojih!

Zdravo!

Noćna kafana - Gotfrid Ben

Noćna kafana

824: ljubav i život žena.

Čelo brzo ispi. Flauta

duboko podrignu u trajanju tri takta: dobra večera.

Doboš dovrši čitanje krimića.

Zeleni zubi bubuljičavog lica

mašu rukom upali očnih kapaka.

Masna kosa

obraća se otvorenim ustima s otečenim krajnicima

s Verom Nadom Ljubavlju oko vrata.

Sedlastom nosu se sviđa mlada guša.

Plaća joj tri piva.

Lišaj na bradi kupuje karanfile.

Da razneži podvoljak.

B-mol: 35. sonata.

Dva oka zaurlaše:

ne prskajte Šopenovu krv po Sali

da rulja ne gaca po njoj!

Dosta! Hej, Žiži! -

Vrata kliznuše: jedna žena.

Spržena pustinja, hanaanski mrka.

Čedna. Puna udubina. S njom stiže miris. Jedva da je miris.

To je samo slatka zaoblučenost vazduha

prema mom mozgu.

Trbušasta gojaznost poskakuje za njom.

Lepa mladost - Gotfrid Ben

Lepa mladost

Usta devojke koja je dugo ležala u ševaru

izgledala su tako izgrickana.

Kad su otvorili grudi, jednjak je bio sav izbušen.

Naposletku su u kupoli ispod dijafragme

našli leglo mladih pacova.

Jedan od male braće bio je mrtav.

Ostali su živeli od jetre i bubrega,

pili hladnu krv i tu

proveli lepu mladost.

A lepo i brzo ih je snašla i smrt:

pobacali su ih u vodu.

Ah, kako su njuščice cičale!

Radosno opelo - Momčilo Nastasijević

Radosno opelo

            1

Čemera čemer mi grlu

saćem što med, -

zagorčaj, zagorčaj sve dublje.

Iz gorke rane

dubini provrem u vrelo.

Potonje u pogreb sebi

upalim zublje,

radosno zapojem opelo.

            2

Dublje, sve dublje, -

ploda se ne zače ovde

da utoli ovu glad.

Tišinom sebe

zatrubit u trublje;

plavetnilu k’o Ikar

vinuti žarko u pad.

            3

Zagorčaj, zagorčaj, zacrni, -

u nevid-ruho

pretvaram se belo.

Poklecni, nogo, posrni, -

uzlet je u nedostižno

što zovu ovde pad.

            4

Parkama hodom ovim

razoravam prelo.

Radosno, u pogreb sebi,

zapojem opelo.

Mrenjem sve življi

starošću sve dublje mlad.

Grobnoj - Momčilo Nastasijević

Grobnoj

Oh, to je,

otežava noga.

Grobom pjan.

I noć je ovo, -

trnom pretrnem gloga,

i dan.

I stopa gde prione mi,

jara je ozdo,

zapahne vrelo pluće.

O, grobno li mi smrkava

kostima tvojim svanuće.

            ~~~

Oh, to je,

i subote ovaj bat

nedotrulu te razgara.

I kosti,

 te do kostiju me opeku,

gomila su žara.

Oh, to je,

pokoja ne,

van iza rođaja negde i mrenja.

Živ premrem tobom,

mrtva pregoriš mnome

do spasenja.

Oh, to je, to.