Cveće - Gotfrid Ben

Cveće

Jezero, otrovano

sivom krvlju jeseni,

razbole i mene.

Zlosrećna, lišćem zatrpana,

obala ucveljeno primi

moj korak kao grobnu zemlju.

A onda leja u jednom parku:

sve to uboštvo prekri cvećem,

jezero, oblake, buru u vrtu,

i kriknu: Neuništiva sam!

Ja prljam hladnu masku smrti.

Kako sav taj ruj, žar i plam

bludniči iz bedara mojih!

Zdravo!

Noćna kafana - Gotfrid Ben

Noćna kafana

824: ljubav i život žena.

Čelo brzo ispi. Flauta

duboko podrignu u trajanju tri takta: dobra večera.

Doboš dovrši čitanje krimića.

Zeleni zubi bubuljičavog lica

mašu rukom upali očnih kapaka.

Masna kosa

obraća se otvorenim ustima s otečenim krajnicima

s Verom Nadom Ljubavlju oko vrata.

Sedlastom nosu se sviđa mlada guša.

Plaća joj tri piva.

Lišaj na bradi kupuje karanfile.

Da razneži podvoljak.

B-mol: 35. sonata.

Dva oka zaurlaše:

ne prskajte Šopenovu krv po Sali

da rulja ne gaca po njoj!

Dosta! Hej, Žiži! -

Vrata kliznuše: jedna žena.

Spržena pustinja, hanaanski mrka.

Čedna. Puna udubina. S njom stiže miris. Jedva da je miris.

To je samo slatka zaoblučenost vazduha

prema mom mozgu.

Trbušasta gojaznost poskakuje za njom.

Lepa mladost - Gotfrid Ben

Lepa mladost

Usta devojke koja je dugo ležala u ševaru

izgledala su tako izgrickana.

Kad su otvorili grudi, jednjak je bio sav izbušen.

Naposletku su u kupoli ispod dijafragme

našli leglo mladih pacova.

Jedan od male braće bio je mrtav.

Ostali su živeli od jetre i bubrega,

pili hladnu krv i tu

proveli lepu mladost.

A lepo i brzo ih je snašla i smrt:

pobacali su ih u vodu.

Ah, kako su njuščice cičale!

Radosno opelo - Momčilo Nastasijević

Radosno opelo

            1

Čemera čemer mi grlu

saćem što med, -

zagorčaj, zagorčaj sve dublje.

Iz gorke rane

dubini provrem u vrelo.

Potonje u pogreb sebi

upalim zublje,

radosno zapojem opelo.

            2

Dublje, sve dublje, -

ploda se ne zače ovde

da utoli ovu glad.

Tišinom sebe

zatrubit u trublje;

plavetnilu k’o Ikar

vinuti žarko u pad.

            3

Zagorčaj, zagorčaj, zacrni, -

u nevid-ruho

pretvaram se belo.

Poklecni, nogo, posrni, -

uzlet je u nedostižno

što zovu ovde pad.

            4

Parkama hodom ovim

razoravam prelo.

Radosno, u pogreb sebi,

zapojem opelo.

Mrenjem sve življi

starošću sve dublje mlad.

Grobnoj - Momčilo Nastasijević

Grobnoj

Oh, to je,

otežava noga.

Grobom pjan.

I noć je ovo, -

trnom pretrnem gloga,

i dan.

I stopa gde prione mi,

jara je ozdo,

zapahne vrelo pluće.

O, grobno li mi smrkava

kostima tvojim svanuće.

            ~~~

Oh, to je,

i subote ovaj bat

nedotrulu te razgara.

I kosti,

 te do kostiju me opeku,

gomila su žara.

Oh, to je,

pokoja ne,

van iza rođaja negde i mrenja.

Živ premrem tobom,

mrtva pregoriš mnome

do spasenja.

Oh, to je, to.

Rekvijem za grofa Volfa fon Kalkrojta - Rajner Marija Rilke

Rekvijem za grofa Volfa fon Kalkrojta

Zar zbilja nikad ne videh te? Moje

srce je tobom otežalo kao

od preteškog početka, koji čovek

odlaže. Da te kazivati počnem,

mrtvače; voljni, strastveni mrtvače.

Da li je to toliko olakšanje

kao što ti si mislio, il' ipak

ima još mnogo od neživljenja

pa do mrtvaštva? Činilo se tebi

kako je bolje nešto imati

onde gde nikom više nije stalo

do ikakvog imetka. Mislio si

da ćeš se onde preko nalaziti

u samom srcu predela, što ovde

vazda k'o neka slika zatvoren

pred tobom beše, i da ćeš iznutra

da iskrsneš u svojoj voljenoj,

i da ćeš snažan i okrilaćen

moći kroz svaku stvar da prolaziš.

O, nemoj samo za tu zabludu

kriviti odveć svoje dečačko

neznanje. Kamo da sad, razlučen

bujicom tuge, njome nošen, samo

upola svestan, krećući se oko

dalekih zvezda nađeš onu radost

koju si ti odabde premestio

usred mrtvaštva svojih snova. Mili,

kako si ovde bio blizu nje.

ako se ona ovde stanila,

ozbiljna radost tvoje stroge čežnje.

Kad bi od sreće ili nesreće

razočaran u sebe ronio

pa mučno isplivavao sa nekim

saznanjem, skrhan bezmalo od silne

težine svoga tamnog naglaska:

tad si nosio nju, neprepoznatu

radost, svog malog spasitelja breme

u krvi svojoj nosio si ti

naginjući se od tog tereta.

            Što sačekao nisi da težina

postane sasvim nepodnošljiva:

preobraća se ona tad, i biva

toliko teška jer je istinska.

Vidiš li, to je možda bio tvoj

sledeći tren; pred tvojim vratima

popravljao je možda sebi venac

na kosi, kad si zalupio njih.

            Kako se kroz sav svemir razleže

udarac kad se nešto otvoreno

zalupi usled okrutne i oštre

promaje nestrpljenja. Ko se može

zakleti da se zemljom naprslina

ne provlači kroz zdravo semenje;

ko zna da možda u pripitomljenim

životinjama slast ubijanja

pohotno ne uzdrhti kad taj trzaj

u njihov mozak baci varnicu.

Ko može znati uticaj što skače

s delanja našeg na neki bliski šiljak,

ko da ga prati, kad nas vodi sve?

            Što razori! O, zašto da se ovo

za tebe kaže u sve vekove.

I ako bude nekoga junaka

da kao masku strgne smisao

što ga za lice stvari uzimamo,

i jarosno nam lica otkrije

čije su oči odavno nas već

kroz prikrivene rupe gledale:

neće se ovaj lik promeniti:

razorio si. Tu su ležale

gromade, a u vazduhu je već

tukao ritam novog zdanja, jedva

suzdržan; ti si išao sred njih,

al' poredak im nisi video,

jedna je drugu tebi zaklanjala;

činilo ti se, svaka je duboko

ukorenjena dok si prolazeći,

bez pravog pouzdanja, kušao

da ovu ili onu podigneš.

I dizao si sve njih, ali samo

zato da natrag baciš ih u širom

razjapljen ležaj kameni, u koji,

od tvoga srca raširene, nisu

mogle da uđu više. Da je neka

žena laganu ruku stavila

na nežan još početak ove srdžbe:

da te je neko zaposlen, u duši

zaposlen, tiho sreo dok si nemo

kretao da izvedeš ono delo -

pa čak da samo proveo te put

kraj neke budne radionice

gde ljudi kuju i gde jednostavno

ostvaruju se dani; da je u tvom

pogledu prepunjenom bilo samo

prostora tol'ko da u njega uđe

lik neke bube što se mučno bori,

ti bi u nadahnutom magnovenju

mogao da pročitaš pismena

što si ih urezivao u sebe

još od detinjstva, pokušavajući

s časa na čas da vidiš hoće li se

oblikovati u rečenicu:

ah, činila se besmislena tebi.

Ja znam; ja znam: pred svim tim ležao si

i prst niz prazgotine vukao,

k'o što na spomeniku nadgrobnom

opipavamo natpis. Što god ti se

učinilo da jarko gori, to si

k'o svetiljku prinosio pred ove

redove; al' je plamen zgasnuo

pre nego što si pojmio, od tvoga

disanja možda, il' što su ti ruke

drhtale, ili možda sam od sebe,

kao što plamen ponekad se gasi.

I tako ne pročita to. A mi se

usuditi ne smemo da čitamo

kroz bol i sa tolikog udaljenja.

Jedino pesme gledamo što još

niz osulinu tvoga osećanja

snose sve one reči što si ih

izbrao. Ne, sve njih ti izbrao

nisi; jer često neki je početak

kao celina bio zadat tebi,

pa si ga samo kao kakav nalog

ponavljao. I činilo se tebi

da je on tužan. Kamo da ga nikad

o sebi nisi čuo. Još i sada

tvoj anđeo se glasi, ističući

drukčije isti onaj reči sklop,

i kad ga slušam kako govori,

ja likujem, zbog tebe likujem:

jer evo šta je tebi pripadalo:

to što se ljubav svačija od tebe

daljila brzo, što si vidovnjaštvo

spoznao k'o odricanje, a smrt

kao napredak svoj. To, umetniče,

pripadalo je tebi; ova tri

kalupa otvorena. Gledaj, evo

odlivka prvog: prostor svuda oko

tvog osećanja; a iz onog drugog

posmatranje ti izdvajam što ništa

ne žudi, umetnika velikog

posmatranje; u trećem pak, što sam

prerano ti ga razbi, tek što u nj

iz belog usijanja srca navre

uzdrhtalog liva prvi mlaz -

nalazila se, vrsno izrađena

i reljefno uobličena, smrt,

sopstvena ona smrt, kojoj smo mi

toliko potrebni, jer živimo je,

i kojoj nigde drugde nismo bliži.

Sve ovo beše tvoj imetak, tvoja

prisnost; a ti često slutio si to;

a onda te je zaplašila šupljost

kalupa onih, pa si zavukao

ruke unutra, crpući prazninu,

i počeo da jadikuješ. - Avaj,

staro je to prokletstvo pesnika,

što jadikuju onda kada treba

da govore, što vazda samo sude

o svome osećanju, mesto da ga

uobliče; što misle još da znaju

šta je u njima veselo il' tužno,

i da u pesmi smeju to da slave

ili da žale. Kao bolesnici

jezikom punim jadanja se služe

da opišu sve ono što ih boli,

umesta da u reči prečvrsnu,

k'o što se klesar neke katedrale

uporno preobražava u hladnog

kamena ravnodušje.

                                    To bi bilo

spasenje. Da si makar jednom samo

video kako sudbina u pesmu

ulazi, pa se više ne vraća,

kako unutra slika postaje

i ništa do slika, baš onako

k'o što se neki predak u okviru,

kad digneš pogled, čini tebi nalik

a  opet i nimalo nalik tebi:

istrajao bi ti.

                        Al' sićušno je

zamišljati što nije bilo. Ima

i senka prekora u poređenju

tome, što tebe i ne pogađa.

Sve što se zbiva isprednjačilo je

toliko našem mišljenju da mi

ne možemo ga stići nikad, niti

saznati ikad njegov stvarni izgled.

            Ne stidi se kad okrznu te mrtvi,

ostali mrtvi, što su istrajali

do kraja. (Kraj - šta znači to?) Svoj pogled

uzvraćaj njima, mirno, kako to

običaj ište, i ne strepi da ćeš

neobično toliko biti našim

tugovanjem opterećen da njihov

pogled na sebe skrećeš. Nisu za nas

velike reči iz vremena onih

kad zbivanje još beše vidljivo.

Ko tu o pobedama govori?

Izdržati - sav podvig je u tome.

Ćutanje - Edgar Alan Po

ĆUTANJE

Bajka

Planinski vrhovi dremaju; doline, vrleti i pećine ćute.

                                       Alkman                    

            „Slušaj me“ - reče đavo, spuštajući ruku na moju glavu. „Predeo o kome ti govorim je sumorna oblast u Libiji, na obalama reke Zeir. A tamo niti mira, nit ćutanja ima.“

            „Vode reke imaju šafranovu i bolešljivu boju; i ne teku ka moru, već večito, pod crvenim okom Sunca, trepere hučnim i grčevitim tokom. Na obe strane muljevitog rečnog korita, miljama daleko, prostire se bleda pustinja džinovskih lokvanja. U toj samoći, oni uzdišu jedan drugome, i pružaju prema nebu svoje duge vratove, i njišu se tamo-amo svojim večitim glavama. Neko nerazgovetno mrmljanje izbija iz njih, kao survavanje podzemne vode. I uzdišu jedan drugome.

            „Ali postoji granica njihovom carstvu - granica mračne, užasne, guste šume. Tu je, kao talasi oko Herbida, nisko žbunje, neprestano u pokretu. A na celom nebu nema ni daška vetra. Visoko, prastaro drveće večno se njiše tamo-amo uz moćan zvuk lomljave i treska. I sa njihovih vrhova, kap po kap, pada večna rosa. A pri korenju leži čudno, otrovno cveće, previjajući se u uznemirenom dremežu. Iznad, uz šušteći i glasan zvuk, sivi oblaci lete večito prema zapadu, dok se ne skotrljaju, kao vodopad, preko vatrenog zida horizonta. A na celom nebu nema ni daška vetra. I na obalama reke Zeir, niti mira, nit ćutanja ima.

            „Bila je noć, i padala je kiša; i dok je padala, bila je kiša, a pošto je pala, beše krv. Stajao sam u močvari, usred visokih lokvanja, kiša mi je kvasila glavu - lokvanji su uzdisali jedan drugome u svečanosti svoje samoće.

            „I, iznenada, kroz tanku, jezovitu izmaglicu pojavi se tamnocrveni Mesec. Pogled mi pade na ogromnu sivu stenu, što je stajala na obali reke i bila obasjana svetlošću Meseca. Stena beše siva, i sablasna,  visoka - i stena beše siva. Na prednjoj strani nalazili su se znaci urezani u kamen, i prođoh kroz mnoštvo lokvanja dok ne dođoh do same obale, ne bih li pročitao slova na steni. Ali ih nisam mogao odgonetnuti. Vraćao sam se natrag prema močvari kada je Mesec zasjao intenzivnije. Okrenuo sam se i pogledao stenu i slova - i slova behu: SAMOĆA.

            „Pogledah nagore; na vrhu stene stajao je čovek; sakrio sam se među lokvanje ne bih li otkrio njegove postupke. Čovek je bio visok i snažan; od ramena do stopala bio je prekriven starorimskom togom. Konture te osobe bile su nejasne, ali crte njegovog lica bile su crte božanstva; jer plašt noći i izmaglice, i Meseca, i rose ostaviše nepokrivene crte njegovog lica. Njegova obrva beše uzdignuta od mišljenja, njegovo oko divlje od brige; iz bora na njegovom licu pročitao sam priču tuge, i umora, i gađenja prema čovečanstvu, i žudnju za samoćom.

            „Čovek je seo na stenu, naslonio glavu na ruku i gledao pustoš. Gledao je nadole prema niskom, nemirnom žbunju, pa zatim više, u visoko prastaro drveće i još više prema nebu koje je šumilo i tamnocrvenom Mesecu. Ležao sam u blizini, u zaklonu od lokvanja i posmatrao postupke čoveka. Čovek je drhtao u samoći; - noć je izmicala, ali on je sedeo na steni.

            „I čovek skrenu svoju pažnju s neba i pogleda sumornu reku Zeir, njene žute, jezovite vode i bledo mnoštvo lokvanja. Slušao je uzdahe lokvanja i mrmljanje koje je iz njih dolazilo. Ležao sam u blizini, u zaklonu, i posmatrao postupke čoveka. Čovek je drhtao u samoći; - noć je izmicala, ali on je sedeo na steni.

            „Tada sam se spustio prema zabitim mestima močvare, gacajući između divljih lokvanja i dozivao nilske konje koji su živeli u muljevitim dubinama močvara. Nilski konji su čuli moj poziv i dođoše sa vodenim bikovima pod stenu, i rikahu glasno i strašno pod Mesecom. Ležao sam blizu, u skloništu, i posmatrao postupke čoveka. Čovek je drhtao u samoći; - noć je izmicala, ali on je sedeo na steni.

            „Tada prokleh prirodu kletvom haosa; strahovita oluja se skupljala na nebu, gde, pre toga, nije bilo ni daška vetra. Nebo je postalo modro od besa oluje - kiša je šibala čovekovu glavu - potekle su bujice reke - reka se u agoniji penila - lokvanji su vrištali u svoijm ležištima - šuma se mrvila pod vetrom - grmljavina se kotrljala - munje sevale - stena se ljuljala iz osnove. Ležao sam blizu, u skloništu, i posmatrao postupke čoveka. Čovek je drhtao u samoći; - noć je izmicala, ali on je sedeo na steni.

            „Tada sam se razljutio i prokleh kletvom ćutanja reku, i lokvanje, i vetar, i šumu, i nebo, i grmljavinu, i uzdahe lokvanja. I smiriše se. Mesec je prestao da se tetura po svojoj putanji na nebu - grmljavina je zamrla - i munje nisu sevale - i oblaci su visili nepokretni - i vode su se vratile na pređašnji nivo i tu ostale - i drveće je prestalo da se njiše - lokvanji nisu više uzdisali - između njih se više nije čulo mrmljanje, nit je kroz celu beskrajnu pustinju bilo i senke zvuka. Pogledao sam slova na steni, promenila su se; - slova behu ĆUTANJE.

            „I pogled mi pade na lice čoveka, a njegovo lice je bilo bledo od užasa. I, munjevito, podiže glavu sa ruke, uspravi se na steni i osluškivaše. Ali nikakvog zvuka nije billo kroz celu, beskrajnu pustinju, a slova na steni behu ĆUTANJE. Čovek se stresao, okrenuo glavu i pobegao tako daleko, i žurno, da ga više nisam video.“

~~~

            Ima divnih priča u knjigama Maga, u melanholičnim knjigama ukoričenim čelikom. U njima, kažžem, ima slavnih istorija nebesa, i zemlje, i moćnog mora - priča o duhovima koji vladaju morima, zemljom i božanskim nebom. Mnogo je znanja bilo u izrekama koje su sibile kazivale; svetih, svetih stvari koje su stari čuli od bledih listova što su drhtali oko Dodone - ali ovu bajku, o tome kako je živeo Alah, koju mi je đavo ispričao, sedeći pored mene u hladovini groba, smatram najčudnijom od svih! I pošto je đavo završio svoju priču, pao je nazad u šupljinu groba i smejao se. A ja se ne mogah smejati zajedno sa đavolom. I pošto se nisam smejao, on me prokle. Ris koji oduvek živi u grobu izađe zbog toga napolje i leže pored nogu đavoljih, netremice posmatrajući njegovo lice.