Bakropis - Ivan V. Lalić

Bakropis

                                          Bravo za Piranezija 

I tu iglu muči nesanica, dok po vosku

Ponavlja crtež, proziran i mračan –

Put kiselini da nauči bakar

Poslušnom ponavljanju;

                      svodovi, galerije,

Stepenište, alke, rešetke i užad,

C a r c e r i: tačan prostor mrakobesa

Skrojen u odjek ponavljanog krika,

Arhitekturu zla: smanjeni model.

Majstore, majstore gde je protomajstor?

No crtež je ubedljiv, kao ubod

Noža pod ošit. Prauzor je jasan.

Jer i božansko delo našem liči,

Kao što je primetio Helderlin,

Misleći pri tom na nešto sasvim treće.

Vest o smrti (Berlinsko detinjstvo) - Valter Benjamin

Često je opisivano ono deja vu. Da li je, zapravo, ta oznaka srećna? Ne bi li trebalo govoriti o događajima koji nas presreću poput odjeka čiji je poziv, koji ga je izazvao, proistekao nekada, izgleda, iz tame proteklog života. Uostalom, tome odgovara činjenica da nas šok, s kojim se neki trenutak kao već življen prima u našu svestu, u većini slučajeva pogađa u obliku nekog zvuka. To je neka reč, šum ili zaglušujući prasak, koji nas sa silovitošću nepripremljeno pozivaju u hladnu grobnicu nekadašnjeg, preko čijeg nam se luka sadašnjost, izgleda, vraća kao neki prosti odjek. Neobično je da niko još nije sledio obrnutu putanju ovog udaljavanja - šok kojim nas neka reč spotiče kao zaboravljeni muf u našoj sobi. Kao što ovaj može da ukaže na neku strankinju koja je bila u sobi, postoje tako reči ili ćutnje koje nam ukazuju na tu nevidljivu strankinju: budućnost koja ih je zaboravila kod nas. Mogao sam imati pet godina. Jedne večeri - bio sam već u postelji - pojavio se moj otac. Verovatno da bi mi rekao laku noć. Bilo je napola protiv njegove volje, mislim, da me izvesti o smrti nekog rođaka. U pitanju je bio stariji čovek koji me se ništa nije ticao. No, otac mi o celoj stvari ispriča sa svim potankostima. Opisivao je, na moje pitanje, šta je srčani udar, i bio je opsežan. Od priče nisam mnogo zadržao. Ipak, te sam večeri dobro zapamtio svoju sobu i krevet kao što se tačno zapaža neko mesto za koje se predoseća da ćemo jednoga dana tamo morati da se vratimo i potražimo nešto zaboravljeno. Tek posle mnogih godina saznao sam šta. U toj sobi moj mi je otac prećutao deo vesti. Rođak je, naime, umro od sifilisa.

Esej iz sklopa Berlinskog detinjstva

Na bojištu (Tutori) - Bora Ćosić

Pod dičnim barjakom naše mnogonarodne carevine biju boj graničari sa opakim turskim konjanicima od kojih svaki ima sablju te sječe li sječe. Hrabri krajišnik Rudolf Cankl iz malenog Grunta sječe turske konjanike, te sam bude ranjen u ruku, a veli mu austrijski kapetan: "Kako to da vi kao Hrvat pokazivate toliku kuraž u boju sa Turcima kad ovo nije uopće vaša zastava i vaša država, nego naša?" Junački ulan Rudolf Cankl veli: "Ja drukče ne mogu!" Vojeni lječnik Čeh Hlubičko veli: "Ja ne znadem, ali takova dobrohotnost kod vas naspram neprijatelja, to ne imade nigdje, malne ste dragi kopljaniče previli onoga Turčina kao da nam nije dušmanin!" Ulan kaziva: "Mi smo svi takovi, mi smo mali narod ali ludo kuražan i jošte luđe dobar, zbog toga ćemo ispaštati nebrojeno mnogo puta i sve će nam se o glavu razbiti pak ipak smo taki!" Veli liječnik Hlubičko: "I ne samo vi, nego i vaša braća Srbi su isto takovi, premda za oto nemadu nikakova stvarna povoda!" Veli teško ranjeni konjanik Cankl, sin gospodina Cankla, mjernika iz Slavonije: "Mi Slaveni uvjek smo patili zarad drugih, ter ćemo tako i nakon svega, ali i tu imademo neku svoju zadovoljštinu jer nas diljem svijeta nazivlju ludim, divljim, hrabrim i posve neuobrojivim narodom koji premda malen, stvara svu silu čudesa kao da je velik!" Liječnik Hlubičko vidi da je ulanova rana posve smrtonosna ali kazuje: "I Rusi su također Slaveni pa se ne ponašaju isto kao i vi!" Umirući ulan Rudolf Cankl veli: "To vam je nešta drugo, dragi, plemeniti i za me posve više neupotrebljivi lječniče!" Zarobiti Turčin savezat od glave do pete teškim lancem i ranit u lijevu ruku veli: "Ja, iako Turčin a porijeklom oteto djete iz vaših krajeva, moram reći da se divim toj silnoj kuraži koju pokazivate u boju sa nama kao najboljom vojskom na svijetu!" Umirući Cankl nadalje veli: "Šta je nama sva straota strane vojske, bljesak sablje i barutski dim, pjegavac koji nas ubija iz potaje, kiša, mraz i snijeg, pa čak i najljuće rane poput moje koja je smrtna, jedino šta nas boli to je izdaja i kada nam se ne priznava da smo bili ondje gdje smo bili!" Doktor Hlubičko gledi kako mlađana krv ulana Rudolfa Cankla kvasi mu rodno, a istodobno tuđinsko tle, pa veli: "Ipak će nakon sto godina netko se lupiti u čelo i napisati u knjigi istorije sve potanko kako je bilo a ne ono što se danas pripovjeda!" Rudolf Cankl veli: "To je ono što me tješi!", te umrije na rukama, kako svojih prijatelja, tako i svojih neprijatelja.

Jedan od fragmenata Katarine (1871.) iz romana-leksikona Tutori

Sonet - Mikelanđelo

           Sve zatvoreno, sve odaje tajne,
što god okruži tvar sa svake strane,
čuva noć kada dan životom grane,
od igre njegove sunčane, sjajne.
           Porazi li je vatra, iskre vajne,
kako bi tek od sunca da se brane,
kada i bedni crvi, načnu, rane
božanskog njenog lika crte bajne.

           Šta  se pred suncem razotkrije, pruži,

tu će sijaset klice, bilja doći,

gde težak upre plugom, biće roda;

           no za sađenje ljudi senka služi,

Dakle, od dana svetije su noći

kol'ko i čovek od sveg inog ploda. 

Utešeni kukalen - Vilijem Batler Jejts

Utešeni kukalen

Čovek sa šest smrtnih rana, čovek

Junačan i slavan, među mrtvima hodi;

Odmaglile su oči koje su piljile s grana.

Onda izvesni Pokrovi mrmljajući jedan drugom na uho

Dođoše i odoše. On se naslonio na drvo

Da razmišlja o ranama i krvi, za koje ne zna ruho.

Pokrov koji je izgleda imao autoriteta

Među pticolikim stvarima došao je i bacio

Gomilu rublja. Nepomičan čovek je bio meta

Pokrovima koji su puzili ka njemu u parovima.

Na sve to donosilac rublja je rekao:

„Život ako hoćeš olakšaćemo ti darovima

Poslušaj naš zakon i jedan pokrov sašij;

Uglavnom zato, koliko mi o tome znamo,

Što nas škljocanje tih udova plaši.

Zajednički provlačimo konac kroz iglene uši

I složni smo u svemu.“ To reče on,

Najbliži uze, te iglom poče da ga buši.

„Sad ćemo da pevamo najbolje što umemo,

Ali pre toga ćemo ti reći o našem karakteru:

Preispoljne smo kukavice, rodbina nas je naterala

Da umremo, il su nas odvukli od kuće da ginemo u strahu.“

Oni su pevali, no bez ljudskih reči ili žica,

Mada su činili sve kao i pre u zajedničkom dahu;

Zamenili su svoje grkljane za grkljane ptica.

Cveće - Gotfrid Ben

Cveće

Jezero, otrovano

sivom krvlju jeseni,

razbole i mene.

Zlosrećna, lišćem zatrpana,

obala ucveljeno primi

moj korak kao grobnu zemlju.

A onda leja u jednom parku:

sve to uboštvo prekri cvećem,

jezero, oblake, buru u vrtu,

i kriknu: Neuništiva sam!

Ja prljam hladnu masku smrti.

Kako sav taj ruj, žar i plam

bludniči iz bedara mojih!

Zdravo!

Noćna kafana - Gotfrid Ben

Noćna kafana

824: ljubav i život žena.

Čelo brzo ispi. Flauta

duboko podrignu u trajanju tri takta: dobra večera.

Doboš dovrši čitanje krimića.

Zeleni zubi bubuljičavog lica

mašu rukom upali očnih kapaka.

Masna kosa

obraća se otvorenim ustima s otečenim krajnicima

s Verom Nadom Ljubavlju oko vrata.

Sedlastom nosu se sviđa mlada guša.

Plaća joj tri piva.

Lišaj na bradi kupuje karanfile.

Da razneži podvoljak.

B-mol: 35. sonata.

Dva oka zaurlaše:

ne prskajte Šopenovu krv po Sali

da rulja ne gaca po njoj!

Dosta! Hej, Žiži! -

Vrata kliznuše: jedna žena.

Spržena pustinja, hanaanski mrka.

Čedna. Puna udubina. S njom stiže miris. Jedva da je miris.

To je samo slatka zaoblučenost vazduha

prema mom mozgu.

Trbušasta gojaznost poskakuje za njom.

Lepa mladost - Gotfrid Ben

Lepa mladost

Usta devojke koja je dugo ležala u ševaru

izgledala su tako izgrickana.

Kad su otvorili grudi, jednjak je bio sav izbušen.

Naposletku su u kupoli ispod dijafragme

našli leglo mladih pacova.

Jedan od male braće bio je mrtav.

Ostali su živeli od jetre i bubrega,

pili hladnu krv i tu

proveli lepu mladost.

A lepo i brzo ih je snašla i smrt:

pobacali su ih u vodu.

Ah, kako su njuščice cičale!

Radosno opelo - Momčilo Nastasijević

Radosno opelo

            1

Čemera čemer mi grlu

saćem što med, -

zagorčaj, zagorčaj sve dublje.

Iz gorke rane

dubini provrem u vrelo.

Potonje u pogreb sebi

upalim zublje,

radosno zapojem opelo.

            2

Dublje, sve dublje, -

ploda se ne zače ovde

da utoli ovu glad.

Tišinom sebe

zatrubit u trublje;

plavetnilu k’o Ikar

vinuti žarko u pad.

            3

Zagorčaj, zagorčaj, zacrni, -

u nevid-ruho

pretvaram se belo.

Poklecni, nogo, posrni, -

uzlet je u nedostižno

što zovu ovde pad.

            4

Parkama hodom ovim

razoravam prelo.

Radosno, u pogreb sebi,

zapojem opelo.

Mrenjem sve življi

starošću sve dublje mlad.

Grobnoj - Momčilo Nastasijević

Grobnoj

Oh, to je,

otežava noga.

Grobom pjan.

I noć je ovo, -

trnom pretrnem gloga,

i dan.

I stopa gde prione mi,

jara je ozdo,

zapahne vrelo pluće.

O, grobno li mi smrkava

kostima tvojim svanuće.

            ~~~

Oh, to je,

i subote ovaj bat

nedotrulu te razgara.

I kosti,

 te do kostiju me opeku,

gomila su žara.

Oh, to je,

pokoja ne,

van iza rođaja negde i mrenja.

Živ premrem tobom,

mrtva pregoriš mnome

do spasenja.

Oh, to je, to.

Rekvijem za grofa Volfa fon Kalkrojta - Rajner Marija Rilke

Rekvijem za grofa Volfa fon Kalkrojta

Zar zbilja nikad ne videh te? Moje

srce je tobom otežalo kao

od preteškog početka, koji čovek

odlaže. Da te kazivati počnem,

mrtvače; voljni, strastveni mrtvače.

Da li je to toliko olakšanje

kao što ti si mislio, il' ipak

ima još mnogo od neživljenja

pa do mrtvaštva? Činilo se tebi

kako je bolje nešto imati

onde gde nikom više nije stalo

do ikakvog imetka. Mislio si

da ćeš se onde preko nalaziti

u samom srcu predela, što ovde

vazda k'o neka slika zatvoren

pred tobom beše, i da ćeš iznutra

da iskrsneš u svojoj voljenoj,

i da ćeš snažan i okrilaćen

moći kroz svaku stvar da prolaziš.

O, nemoj samo za tu zabludu

kriviti odveć svoje dečačko

neznanje. Kamo da sad, razlučen

bujicom tuge, njome nošen, samo

upola svestan, krećući se oko

dalekih zvezda nađeš onu radost

koju si ti odabde premestio

usred mrtvaštva svojih snova. Mili,

kako si ovde bio blizu nje.

ako se ona ovde stanila,

ozbiljna radost tvoje stroge čežnje.

Kad bi od sreće ili nesreće

razočaran u sebe ronio

pa mučno isplivavao sa nekim

saznanjem, skrhan bezmalo od silne

težine svoga tamnog naglaska:

tad si nosio nju, neprepoznatu

radost, svog malog spasitelja breme

u krvi svojoj nosio si ti

naginjući se od tog tereta.

            Što sačekao nisi da težina

postane sasvim nepodnošljiva:

preobraća se ona tad, i biva

toliko teška jer je istinska.

Vidiš li, to je možda bio tvoj

sledeći tren; pred tvojim vratima

popravljao je možda sebi venac

na kosi, kad si zalupio njih.

            Kako se kroz sav svemir razleže

udarac kad se nešto otvoreno

zalupi usled okrutne i oštre

promaje nestrpljenja. Ko se može

zakleti da se zemljom naprslina

ne provlači kroz zdravo semenje;

ko zna da možda u pripitomljenim

životinjama slast ubijanja

pohotno ne uzdrhti kad taj trzaj

u njihov mozak baci varnicu.

Ko može znati uticaj što skače

s delanja našeg na neki bliski šiljak,

ko da ga prati, kad nas vodi sve?

            Što razori! O, zašto da se ovo

za tebe kaže u sve vekove.

I ako bude nekoga junaka

da kao masku strgne smisao

što ga za lice stvari uzimamo,

i jarosno nam lica otkrije

čije su oči odavno nas već

kroz prikrivene rupe gledale:

neće se ovaj lik promeniti:

razorio si. Tu su ležale

gromade, a u vazduhu je već

tukao ritam novog zdanja, jedva

suzdržan; ti si išao sred njih,

al' poredak im nisi video,

jedna je drugu tebi zaklanjala;

činilo ti se, svaka je duboko

ukorenjena dok si prolazeći,

bez pravog pouzdanja, kušao

da ovu ili onu podigneš.

I dizao si sve njih, ali samo

zato da natrag baciš ih u širom

razjapljen ležaj kameni, u koji,

od tvoga srca raširene, nisu

mogle da uđu više. Da je neka

žena laganu ruku stavila

na nežan još početak ove srdžbe:

da te je neko zaposlen, u duši

zaposlen, tiho sreo dok si nemo

kretao da izvedeš ono delo -

pa čak da samo proveo te put

kraj neke budne radionice

gde ljudi kuju i gde jednostavno

ostvaruju se dani; da je u tvom

pogledu prepunjenom bilo samo

prostora tol'ko da u njega uđe

lik neke bube što se mučno bori,

ti bi u nadahnutom magnovenju

mogao da pročitaš pismena

što si ih urezivao u sebe

još od detinjstva, pokušavajući

s časa na čas da vidiš hoće li se

oblikovati u rečenicu:

ah, činila se besmislena tebi.

Ja znam; ja znam: pred svim tim ležao si

i prst niz prazgotine vukao,

k'o što na spomeniku nadgrobnom

opipavamo natpis. Što god ti se

učinilo da jarko gori, to si

k'o svetiljku prinosio pred ove

redove; al' je plamen zgasnuo

pre nego što si pojmio, od tvoga

disanja možda, il' što su ti ruke

drhtale, ili možda sam od sebe,

kao što plamen ponekad se gasi.

I tako ne pročita to. A mi se

usuditi ne smemo da čitamo

kroz bol i sa tolikog udaljenja.

Jedino pesme gledamo što još

niz osulinu tvoga osećanja

snose sve one reči što si ih

izbrao. Ne, sve njih ti izbrao

nisi; jer često neki je početak

kao celina bio zadat tebi,

pa si ga samo kao kakav nalog

ponavljao. I činilo se tebi

da je on tužan. Kamo da ga nikad

o sebi nisi čuo. Još i sada

tvoj anđeo se glasi, ističući

drukčije isti onaj reči sklop,

i kad ga slušam kako govori,

ja likujem, zbog tebe likujem:

jer evo šta je tebi pripadalo:

to što se ljubav svačija od tebe

daljila brzo, što si vidovnjaštvo

spoznao k'o odricanje, a smrt

kao napredak svoj. To, umetniče,

pripadalo je tebi; ova tri

kalupa otvorena. Gledaj, evo

odlivka prvog: prostor svuda oko

tvog osećanja; a iz onog drugog

posmatranje ti izdvajam što ništa

ne žudi, umetnika velikog

posmatranje; u trećem pak, što sam

prerano ti ga razbi, tek što u nj

iz belog usijanja srca navre

uzdrhtalog liva prvi mlaz -

nalazila se, vrsno izrađena

i reljefno uobličena, smrt,

sopstvena ona smrt, kojoj smo mi

toliko potrebni, jer živimo je,

i kojoj nigde drugde nismo bliži.

Sve ovo beše tvoj imetak, tvoja

prisnost; a ti često slutio si to;

a onda te je zaplašila šupljost

kalupa onih, pa si zavukao

ruke unutra, crpući prazninu,

i počeo da jadikuješ. - Avaj,

staro je to prokletstvo pesnika,

što jadikuju onda kada treba

da govore, što vazda samo sude

o svome osećanju, mesto da ga

uobliče; što misle još da znaju

šta je u njima veselo il' tužno,

i da u pesmi smeju to da slave

ili da žale. Kao bolesnici

jezikom punim jadanja se služe

da opišu sve ono što ih boli,

umesta da u reči prečvrsnu,

k'o što se klesar neke katedrale

uporno preobražava u hladnog

kamena ravnodušje.

                                    To bi bilo

spasenje. Da si makar jednom samo

video kako sudbina u pesmu

ulazi, pa se više ne vraća,

kako unutra slika postaje

i ništa do slika, baš onako

k'o što se neki predak u okviru,

kad digneš pogled, čini tebi nalik

a  opet i nimalo nalik tebi:

istrajao bi ti.

                        Al' sićušno je

zamišljati što nije bilo. Ima

i senka prekora u poređenju

tome, što tebe i ne pogađa.

Sve što se zbiva isprednjačilo je

toliko našem mišljenju da mi

ne možemo ga stići nikad, niti

saznati ikad njegov stvarni izgled.

            Ne stidi se kad okrznu te mrtvi,

ostali mrtvi, što su istrajali

do kraja. (Kraj - šta znači to?) Svoj pogled

uzvraćaj njima, mirno, kako to

običaj ište, i ne strepi da ćeš

neobično toliko biti našim

tugovanjem opterećen da njihov

pogled na sebe skrećeš. Nisu za nas

velike reči iz vremena onih

kad zbivanje još beše vidljivo.

Ko tu o pobedama govori?

Izdržati - sav podvig je u tome.

Ćutanje - Edgar Alan Po

ĆUTANJE

Bajka

Planinski vrhovi dremaju; doline, vrleti i pećine ćute.

                                       Alkman                    

            „Slušaj me“ - reče đavo, spuštajući ruku na moju glavu. „Predeo o kome ti govorim je sumorna oblast u Libiji, na obalama reke Zeir. A tamo niti mira, nit ćutanja ima.“

            „Vode reke imaju šafranovu i bolešljivu boju; i ne teku ka moru, već večito, pod crvenim okom Sunca, trepere hučnim i grčevitim tokom. Na obe strane muljevitog rečnog korita, miljama daleko, prostire se bleda pustinja džinovskih lokvanja. U toj samoći, oni uzdišu jedan drugome, i pružaju prema nebu svoje duge vratove, i njišu se tamo-amo svojim večitim glavama. Neko nerazgovetno mrmljanje izbija iz njih, kao survavanje podzemne vode. I uzdišu jedan drugome.

            „Ali postoji granica njihovom carstvu - granica mračne, užasne, guste šume. Tu je, kao talasi oko Herbida, nisko žbunje, neprestano u pokretu. A na celom nebu nema ni daška vetra. Visoko, prastaro drveće večno se njiše tamo-amo uz moćan zvuk lomljave i treska. I sa njihovih vrhova, kap po kap, pada večna rosa. A pri korenju leži čudno, otrovno cveće, previjajući se u uznemirenom dremežu. Iznad, uz šušteći i glasan zvuk, sivi oblaci lete večito prema zapadu, dok se ne skotrljaju, kao vodopad, preko vatrenog zida horizonta. A na celom nebu nema ni daška vetra. I na obalama reke Zeir, niti mira, nit ćutanja ima.

            „Bila je noć, i padala je kiša; i dok je padala, bila je kiša, a pošto je pala, beše krv. Stajao sam u močvari, usred visokih lokvanja, kiša mi je kvasila glavu - lokvanji su uzdisali jedan drugome u svečanosti svoje samoće.

            „I, iznenada, kroz tanku, jezovitu izmaglicu pojavi se tamnocrveni Mesec. Pogled mi pade na ogromnu sivu stenu, što je stajala na obali reke i bila obasjana svetlošću Meseca. Stena beše siva, i sablasna,  visoka - i stena beše siva. Na prednjoj strani nalazili su se znaci urezani u kamen, i prođoh kroz mnoštvo lokvanja dok ne dođoh do same obale, ne bih li pročitao slova na steni. Ali ih nisam mogao odgonetnuti. Vraćao sam se natrag prema močvari kada je Mesec zasjao intenzivnije. Okrenuo sam se i pogledao stenu i slova - i slova behu: SAMOĆA.

            „Pogledah nagore; na vrhu stene stajao je čovek; sakrio sam se među lokvanje ne bih li otkrio njegove postupke. Čovek je bio visok i snažan; od ramena do stopala bio je prekriven starorimskom togom. Konture te osobe bile su nejasne, ali crte njegovog lica bile su crte božanstva; jer plašt noći i izmaglice, i Meseca, i rose ostaviše nepokrivene crte njegovog lica. Njegova obrva beše uzdignuta od mišljenja, njegovo oko divlje od brige; iz bora na njegovom licu pročitao sam priču tuge, i umora, i gađenja prema čovečanstvu, i žudnju za samoćom.

            „Čovek je seo na stenu, naslonio glavu na ruku i gledao pustoš. Gledao je nadole prema niskom, nemirnom žbunju, pa zatim više, u visoko prastaro drveće i još više prema nebu koje je šumilo i tamnocrvenom Mesecu. Ležao sam u blizini, u zaklonu od lokvanja i posmatrao postupke čoveka. Čovek je drhtao u samoći; - noć je izmicala, ali on je sedeo na steni.

            „I čovek skrenu svoju pažnju s neba i pogleda sumornu reku Zeir, njene žute, jezovite vode i bledo mnoštvo lokvanja. Slušao je uzdahe lokvanja i mrmljanje koje je iz njih dolazilo. Ležao sam u blizini, u zaklonu, i posmatrao postupke čoveka. Čovek je drhtao u samoći; - noć je izmicala, ali on je sedeo na steni.

            „Tada sam se spustio prema zabitim mestima močvare, gacajući između divljih lokvanja i dozivao nilske konje koji su živeli u muljevitim dubinama močvara. Nilski konji su čuli moj poziv i dođoše sa vodenim bikovima pod stenu, i rikahu glasno i strašno pod Mesecom. Ležao sam blizu, u skloništu, i posmatrao postupke čoveka. Čovek je drhtao u samoći; - noć je izmicala, ali on je sedeo na steni.

            „Tada prokleh prirodu kletvom haosa; strahovita oluja se skupljala na nebu, gde, pre toga, nije bilo ni daška vetra. Nebo je postalo modro od besa oluje - kiša je šibala čovekovu glavu - potekle su bujice reke - reka se u agoniji penila - lokvanji su vrištali u svoijm ležištima - šuma se mrvila pod vetrom - grmljavina se kotrljala - munje sevale - stena se ljuljala iz osnove. Ležao sam blizu, u skloništu, i posmatrao postupke čoveka. Čovek je drhtao u samoći; - noć je izmicala, ali on je sedeo na steni.

            „Tada sam se razljutio i prokleh kletvom ćutanja reku, i lokvanje, i vetar, i šumu, i nebo, i grmljavinu, i uzdahe lokvanja. I smiriše se. Mesec je prestao da se tetura po svojoj putanji na nebu - grmljavina je zamrla - i munje nisu sevale - i oblaci su visili nepokretni - i vode su se vratile na pređašnji nivo i tu ostale - i drveće je prestalo da se njiše - lokvanji nisu više uzdisali - između njih se više nije čulo mrmljanje, nit je kroz celu beskrajnu pustinju bilo i senke zvuka. Pogledao sam slova na steni, promenila su se; - slova behu ĆUTANJE.

            „I pogled mi pade na lice čoveka, a njegovo lice je bilo bledo od užasa. I, munjevito, podiže glavu sa ruke, uspravi se na steni i osluškivaše. Ali nikakvog zvuka nije billo kroz celu, beskrajnu pustinju, a slova na steni behu ĆUTANJE. Čovek se stresao, okrenuo glavu i pobegao tako daleko, i žurno, da ga više nisam video.“

~~~

            Ima divnih priča u knjigama Maga, u melanholičnim knjigama ukoričenim čelikom. U njima, kažžem, ima slavnih istorija nebesa, i zemlje, i moćnog mora - priča o duhovima koji vladaju morima, zemljom i božanskim nebom. Mnogo je znanja bilo u izrekama koje su sibile kazivale; svetih, svetih stvari koje su stari čuli od bledih listova što su drhtali oko Dodone - ali ovu bajku, o tome kako je živeo Alah, koju mi je đavo ispričao, sedeći pored mene u hladovini groba, smatram najčudnijom od svih! I pošto je đavo završio svoju priču, pao je nazad u šupljinu groba i smejao se. A ja se ne mogah smejati zajedno sa đavolom. I pošto se nisam smejao, on me prokle. Ris koji oduvek živi u grobu izađe zbog toga napolje i leže pored nogu đavoljih, netremice posmatrajući njegovo lice.

Čujem da sekira procveta... - Paul Celan

Čujem da sekira procveta.
čujem da se to mesto
ne može nazvati,

čujem da hleb
leči obešenoga,
hleb što mu ga žena ispeče,

čujem da život zovu
jedinim utočištem.

Nečitljivost... - Paul Celan

Nečitljivost ovoga
sveta. Sve dvostruko.

Snažni časovnici
daju za pravo
satu-rascepljivaču,
promuklo.

Ti, uklinjen u svoje najdublje,
izlaziš iz sebe
zauvek.

Započeta godina... - Paul Celan

Započeta godina
sa poplesnivelim okrajcima
zabludnog hleba.

Pij
iz mojih usta.

Lao Ce - Tao-Te-King

Iz zbirke "Antologija kineske lirike" koju je priredio Miloš Crnjanski.

Najdublji smisao nije smisao, koji se daje zamisliti.

Ime, koje se može izreći, nije večno ime.

Bez imena, on je poreklo neba i zemlje.

Sa imenom, on postaje roditelj svih bića.

Zato se smisao može nazreti samo bez stvari.

Sa stvarim doznaje se samo vidljivo.

Gleda se za njim i ne vidi se: on je prozračno.

Osluškujemo ga i ne čujemo: on je nečujno.

Maša se za njim i ne dohvata se: on je bestelesno.

To troje se ne da odeliti, tako su zamršeno i jedno.

Površina mu nije bistra.

Dubina mu nije mračna.

Večno utiče, pa ipak mu imena nema.

Vraća se u ništa i znači maglovito.

Ide mu se u susret i ne vidi lice.

Prati se i ne vide mu se leđa.

Trideset paoka stiče se u glavčini:

            bitnost je točka praznina.

Od gline se vitla grnčarija:

            bitnost je suda praznina.

Vrata i prozore buše u zidu:

            bitnost je odaja praznina.

Vidljivo je od koristi,

nedeljivo daje tajanstvenu moć.

Ko se uspne na vrh praznine, biće sasvim tih.

Sva bića procvetaju i precvetaju.

Vrate se svome poreklu.

Vratiti se svome poreklu znači počivati.

Počivati znači svoj udes ispuniti.

Svoj udes ispuniti znači biti večan.

Vlada li jedan zaista Veliki,

            dole se jedva zna da je tu.

Onaj koji dolazi za njim voljen je i hvaljen.

Naslednika ovoga se boje.

A njegov naslednik biva ismejan.

Što se više čuva pobožnost,

            tim više siromaši narod.

Što više prilike za dobit

            tim veća zbrka u državi.

Što više ljudi zna zanate,

            tim čudnovatije stvari iskrsnu.

Što više zakona i odredaba,

            tim više lopova i razbojnika.

Ne uzdižu li se sposobni,

            narod se neće svađati.

Ne cene li se blaga neobična

            narod neće krasti.

Ne pokazuje li se nešto dostojno žudi,

            narod se neće uznemiriti.

Ko druge pozna taj je mudar,

ko sebe pozna taj je prosvećen.

Ko druge pobedi snažan je.

Ko sebe pobedi junak je.

Težiti spoljašnjem je volja.

Ograničiti sebe je izobilje.

Ispuniti svoj udes znači:

            trajati kroz sva vremena.

Umreti, a prolaznost izbeći: to je

            Večnost.

Veliki smisao sve potopi.

Može da stoji i sa leva i sa desna.

Sva se bića drže njega: da bi živela

            i on im se ne otrza.

Svrši li što, ne naziva to svojim.

Odeva i hrani sva bića,

            a ne izdaje se za gospodara njinog.

Ima nešto, što sve završi,

            što prethodi postanku i neba i zemlje.

Tako tiho.

Tako prazno.

Samostalno i nepromenljivo.

Može se smatrati majkom svih stvari.

Ne znam mu imena.

Ja ga zovem Tao.

I samo, jer ne nalazim reči,

            iz nužde, nazvao bih to nešto:

Veliko.

Najviša dobrota slična je vodi.

U svojoj dobroti, dobra je prema svakom biću

            i ničemu se ne opire.

Nalazi se na mestima, koja gomila obilazi,

            ali blizu smisla.

Da su reke i mora kraljevi svih dolina,

            to je otuda, što umeju da budu dole.

Što ljudi mrze, to je: biti siroče,

            biti usamljen, ili nedostojan.

Pa ipak se, tim imenima,

Kite kneževi i kraljevi.

            Polovina, biće celo.

            Krivo, biće pravo.

            Prazno, biće puno.

            Staro, biće novo.

            Malo će umnožiti.

            Što je mnogo, to će se gubiti.

Svetitelj ostaje tih, pri svemu što čini

            i poučava bez reči.

Stvara, ali ništa ne poseduje.

Dejstvuje, ali nije dejac.

Dovrši delo, ali ne bdi nad njime.

Jer ne bdi nad njime, ono ga ne napušta.

            Dobar sam prema dobrima,

            dobar sam i prema onima,

                        koji nisu dobri:

                        jer je život dobro.

            Veran sam vernima,

            veran sam i onima,

                        koji nisu verni,

                        jer je život vernost.

Odrecite se saznanja,

            sačuvaćete se od bola.

Svi su ljudi ponosni.

            kao da idu na svetkovinu,

            kao u proleće,

            kad se penju na kule i svetkuju.

Ja, jedini, ležim u mraku,

            kao detence,

            koje još ne zna da se nasmeši.

Nemiran, kao da nemam zavičaja.

Svi ljudi imaju u izobilju.

Ja, jedini, čini se ništa nemam.

            Srce je moje budala,

                        a duh mi je smućen.

            Gomila vidi jasno,

                        ona vidi jasno,

                        ja, jedini, lutam po mraku.

            Obični ljudi su radosni,

                        oni su radosni.

            Samo sam ja tužan.

            U meni sve grozno huči i buči,

                        sumorno, kao more.

           

                        Najviši smisao znači:

                                    činiti dobro

                                    i ne nanositi bola.

Zašto ovo naglo udomljenje... - Paul Celan

Zašto ovo naglo udomljenje, iz sredine, u sredinu?
Ja mogu, gle, utonuti u tebe, glečerasto,
ti sama ubijaš svoju braću:
pre nego oni
bio sam s tobom, dosnežena.

Baci svoje trope
k ostalome:
jedan čovek bi da zna
zašto sa Bogom
nisam bio drukčije nego s tobom,

jedan
hoće da se utopi u tome,
sa dve knjige umesto pluća,

jedan koji se usekao u teme
udiše sekotinu,

jedan, a on ti je bio najbliži,
gubi sebe,

jedan kiti tvoj pol
tvojom i svojom izdajom,

možda sam bio
svako od njih.

Moja duša... - Paul Celan

Moja
duša dok se pregiba k tebi
čuje te kako
olujaš,

u jamici na tvom vratu
moja zvezda uči
kako se stropoštava
i postaje istinit,

prstom je iščačkavam -
hodi, porazgovori se s njom,
još danas.

Nitasta sunca... - Paul Celan

Nitasta sunca
nad sivocrnom pustolinom.
Misao
visoka poput drveta
maša se svetlosnog zvuka:
još ima za pevanje
pesama s one strane
ljudi.

S progonjenima... - Paul Celan

S progonjenima u poznom, ne-

prećutanom,

blistavom

savezu.

Jutarnji visak, prezlaćen,

kači se za tvoju sa-

zavereničku, sa-

kopajuću, sa-

zapisujuću

petu.